Америчка невладина организација „Базел екшен нетворк“ објавила је да сваке године америчке и европске компаније осим нових уређаја направе и тоне компјутерског отпада, који најчешће заврши на територији земаља у развоју.
Нико се не брине о томе како се одвија прерада отпада. Они који у највећем броју случајева раде ове послове у нељудским условима, и то по дванаест и више сати дневно, заправо су деца и омладина. Због изузетне токсичности овог отпада, многи који се баве његовом прерадом не доживе ни 30 година.
У складу са одредбама Базелске конвенције која регулише процес рециклаже, електронски отпад се категорише као опасан по здравље и животну средину. Компоненте електронског отпада садрже олово, живу и друге токсичне супстанце које могу бити погубне по здравље уколико се њима рукује без одговарајуће заштитне опреме.
Деца су најугроженија
Другим речима, рециклажа електронских уређаја — компјутера, штампача, мобилних телефона, таблета и слично — захтева примену скупе и софистициране високотехнолошке опреме. Без обзира на годишње приходе који се бележе у милијардама долара, већина компанија-произвођача није спремна да плати предвиђени процес рециклаже, већ отпад шаље у сиромашне земље.
Лекарка из Москве Лариса Алексејева у разговору за Спутњик наглашава да се у „компјутерском отпаду налазе радиоактивне компоненте, које веома лоше утичу на здравље човека, и да је тешко, готово немогуће, неутрализовати радиоактивно зрачење“.
Она даље наводи да велику опасност за људско здравље представљају компоненте електронских уређаја, посебно оне које садрже супстанце чије је време полураспада неколико година или чак неколико деценија. Ове супстанце приликом неодговарајуће прераде не само да штете онима који долазе у непосредни контакт са њима, већ и земљишту, рекама и уопште животној околини.
„Проблем је што се онда ове супстанце гомилају у земљи и речним токовима, и тако стижу до великог броја људи, од којих су најугроженија сасвим мала деца“, упозорава Лариса Алексејева.
Радиоактивне супстанце из одређених делова електронских апарата успоравају раст и штете имунитету организма што доводи до лакшег ширења инфекција у иначе сиромашним земљама са лошом хигијеном. Долази и до генетских мутација које се показују тек у другој или трећој генерацији.
„Многи од ових људи који се данас баве прерадом електронског отпада могу имати потомство са бројним генетским аномалијама, као што су срчане мане или проблеми са костима и мишићима, као и недовољно развијен мозак и нервни систем“, каже саговорница Спутњика.
Лариса Алексејева додаје и да је она председница једне синдикалне организације у Москви и стога упозната са светским правним нормативима који регулишу радно време и услове рада.
„Искрено ми је жао тих људи, односно деце и омладине. Нажалост, компаније произвођачи електронске опреме не желе да у цену својих производа укључе и ону суму новца колико би коштала правилна прерада њихових производа, јер је то веома скупо. Нажалост, делује да се нико не бави овим проблемом“.
Конвенције које (не) регулишу ова питања
Кина, Мексико, Пакистан и друге бројне земље у развоју постале су главне тачке пријема старих, покварених или просто изгустираних мобилних телефона, таблета и личних рачунара из ЕУ и САД. Западне компаније покушавају да се ослободе своје старе и непотребне електронске опреме, али не желе да притом плате пуну цену ове процедуре.
Према подацима Европске агенције за заштиту животне средине, земље-чланице ЕУ сваке године шаљу око милион тона електронског отпада у земље у развоју! А да не помињемо још и отпад који се сваке године створи на територији САД!
Истини за вољу, постоје конвенције које регулишу ова питања. Потписнице ових конвенција су и земље из којих потичу неки од највећих произвођача електронске опреме, па ипак мало шта се заправо чини према одредбама ових конвенција, јер оне имају више „саветодавни карактер“, каже за Спутњик Нина Лесихина, стручњак московске филијале организације „Гринпис“ и додаје:
„Године 2005. било је проверено 18 великих европских лука и више од 70 одсто електронског отпада који је тамо нађен требало да је буде послат потпуно илегално у неке од земаља у развоју. То је велики проблем, и чињеница које су свесне и државне и невладине организације у оквиру ЕУ“.
Лесихина додаје да је, с друге стране, за Сједињене Државе овакав процес слања токсичног електронског отпада у потпуности легалан, јер оне чак и нису потписница Базелске конвенције.
Поставља се и питање до које мере су и сами потрошачи донекле одговорни за настанак овог отпада, односно да ли они на неки начин могу да утичу на процес његове безбедне рециклаже.
„Видимо да су геџети свуда око нас и то је веома модерно, на томе се зарађује много новца. Сада се и телефони и таблети праве тако да их је готово немогуће поправити, а ако се нешто поквари, одмах се мора купити нови уређај. Да не говоримо о томе да се ови уређаји и праве тако да трају свега годину или две, а онда више нису погодни за употребу јер се појављује нови оперативни програм или слично. Након тога, ови уређаји завршавају на ђубришту“, наглашава Лисихина.
У том смислу је 2014. године „Гринпис“ спровео и истраживање како би се утврдило које компаније производе дуготрајну електронску опрему. Идеја је била да сваки савесни купац наспрам резултата одлучи коју марку ће купити, а према показатељима издржљивости и поузданости самих уређаја.
