У Русији је хомеопатија већ доста дуго заступљена. Још 1922. године је из Немачке у Русију дошао први лекар хомеопата како би промовисао овај вид медицине и подучавао руске лекаре. Интересантно је да су ови лекари-Немци, у почетку лечили управо добростојеће, угледне породице. Чак су и на двору радили. У Петербургу је 1926. године била отворена и прва хомеопатска апотека, а потом и у Москви.
Ипак, мора се рећи да развој хомеопатије у Русији није био једноставан, јер су за време Стаљина одређени видови и методи лечења били „у његовој немилости“. Хомеопатско друштво је било затворено, а многи чланови су били под притиском. Још један покушај гушења хомеопатије је уследио 1968. године, када је било забрањено штампање стручне литературе. Ипак, овим забранама је дошао крај током деведесетих година прошлог века. Уредбом Министарства здравља из 1995. године поново је званично призната хомеопатија као метода у јавној здравственој пракси.
Хомеопатија је као медицински метод један од видова холистичке медицине која човека гледа као целину, и тако га и лечи, не разматрајући само поједине делове или одвојене симптоме. „То јест, када се пацијент обраћа за помоћ, лекар-хомеопата га пита о разним симптомима или боловима у целом телу, без обзира да ли се пацијент иницијално обраћа због рецимо само бола у уху или на пример проблема са бубрезима“, наглашава докторка Кузмина.
Заинтересовани речима докторке Кузмине, питамо која је то главна разлика у процесу лечења методама савремене медицине, односно фармакологије, и са друге стране метода и препарата које користи хомеопатија.
— За разлику од холистичког приступа, савремена медицина и фармакологија раде на одстрањивању или смањивању симптома, односно бола, док болест остаје. Па се тако из године у годину код пацијената болест појачава, постаје хронична. Зато нас хомеопате, нажалост, не чуди када видимо да је код свих, без обзира на то што они редовно узимају лекове, болест не само прешла у хронично стање, већ и да се јављају неке нове болести као резултат или у комбинацији са првом.
Са друге стране, хомеопатија не користи материјалне дозе лекове, као што то чини савремена медицина. Хомеопатски лекови се веома компликовано праве. Иницијално се користе материје минералног, биљног порекла, али и отрови, метали. Потом се спроводи веома сложена метода дељења и потенцирања. Ове метода потенцирања лека је посебан поступак разблаживања и снажног протресања бочице, тако да се потом у хомеопатском леку више не налази ниједан молекул супстанце од које је направљен (па стога ни, на пример, отров који је првобитно узет као основна супстанца више није отрован).
Са друге стране, ако човек којег боли глава узима лек против главобоље, на пример бруфен или аналгин, не може бити сигуран да га већ сутра поново неће заболети глава. Јер главобоља је најчешће показатељ да организам пати од неког другог проблема. Модерни лекови умирују бол, али не лече човека и не јачају имунитет. А управо је имунитет, ослабљен на разне начине, разлог због којих долази до болести или поремећаја.
Које болести хомеопатија „лако лечи“, односно где представља највећи изазов савременој медицини?
— Хомеопaтија лечи емотивне, психолошке, физичке поремећаје, а лекари-хомеопатe најчешће лече хроничне болеснике. Што се тиче конкретних болести, најчешће хомеопатија лечи неурозе, депресије, поремећаје спавања, хроничне главобоље, повишени крвни притисак, болести органа за варење, проблеме са крајницима код деце, бронхијалну астму, хроничне бронхитисе, као и многе алергије.
Баш кад говоримо о алергијским реакцијама, оне могу бити сезонски посебно јаке. Хомеопатија, на пример, та јака акутна стања лечи применом препарата, који су управо намeњени за краткотрајно лечење. Али лечење алергија и код одраслих и код деце би требало да се настави и након што се на пример заврши сезона цветања. Јер лечење алергије подразумева лечење хроничног имунолошког дефицита. Хомеопатски препарати се дакле разликују за лечење акутних и хроничних проблема, односно алергија би требало да се лечи дугорочно, током целе године, али се препарати мењају зависно од хроничне слабости у конкретном случају односно слабости хроничног дефицита имунитета.
Поменули сте да ће хомеопатија на другачији начин лечити два различита човека који пате од истог проблема, на пример од повишеног крвног притиска….
— Да, на пример, код оба пацијента основни проблем је хипертензија, али први осим тога пати још и од, на пример, несанице и депресије, а уз то лоше подноси врућину и воли, рецимо, месо. А други пацијент осим хипертензије, има проблем и са лошом пробавом, често га муче страхови и воли да пије млеко. Ове случајеве сам насумично навела као пример, и дакле, оба пацијента ће добити препарат против повишеног притиска, али ће то бити различити препарати. А са друге стране, савремена медицина и фармакологија би ова два пацијента лечили истим препаратима. А због тога се смањује ефекат лечења, јер се не користи хомеопатски принцип индивидуалног избора препарата, који најчешће садржи и неки од видова узрочника. Зато се говори „слично се сличним лечи“.
Осим ових болести и тегоба које сте навели, а који се могу сматрати „излечивим“, да ли хомеопатија може да (из)лечи односно третира неке теже болести, попут рецимо рака?
— Много година радим као предавач у разним медицинским установама у Москви, па ме студенти често питају да ли је рак излечив или не. На ово питање постоје два тачна одговора. И да и не. Зато што излечење не зависи од дијагнозе, већ од стадијума процеса. Ако се човек јави лекару у почетној фази и када пацијент још није прикован за постељу, када нема метастаза, када организам није ослабљен последицама хемиотерпије или зрачењем, онда се пацијенту још и може помоћи.
Иако хомеопатија не слови за вид медицине који лечи онколошке болести, она ипак значајно помаже код свих нежељених дејстава и нуспојава хемиотерапије, зрачења. Такође, хомеопатија може да помогне онколошким болесницима да поврате животну снагу, да се боре против депресије и страхова, нормализује варење. Односно, хомеопатски препарати јачају сам организам који се бори против ове тешке болести.
