Ко су, заправо, нацисти? Постоје, на пример, британске присталице идеје о напредности беле расе. Они су ушли у стари крематоријум у концентрационом логору Бухенвалду, где је убијено 50.000 Јевреја. На куке које су се нашле на фотографијама ових људи некада су вешали тела. И тамо су они извели нацистички поздрав, пише дописник телевизије РТ Мурад Газдијев.
У слободно време они позивају да се уништи становништво које није беле коже, као и припадници религиозних мањина. То су фашисти. И међу њима људи десничарских погледа нема.
То што човек не подржава имиграциону политику или је протекциониста не значи да је нациста. Проглашавање нацистом свакога са ким се не слажете одличан је начин да оповргнете ставове противника и да потпуно игноришете његове аргументе.
„Речи попут ’фашиста‘, ’расиста‘, ’сексиста‘, ’хомофоб‘, ’исламофоб‘ често се користе у дебатама и улазе у општу употребу. Притом, раније су се користиле само у крајњим случајевима. Чини се да је сам смисао тих речи почео да растаче“, сматра аналитичар Бен Харис Куини.
„Сада многе политичаре новајлије називају тим речима. Ипак, уместо да оду са политичке сцене, они у већини случајева остају и доказују да имају знатну подршку и да не заслужују увредљиве карактеристике“, објашњава аналитичар.
Харис Куини додаје да је разбацивање таквих речи опасно:
„Као прво, оне не дозвољавају да се води нормална дискусија и да се чује глас оних људи који имају шта да кажу. Као друго, тако је теже распознати праве фашисте и нацисте.“
„Фашисти су ови, фашисти су они“. За политичаре су то просто чаробне речи, јер нико неће гласати за човека са таквим погледима. Опасност је у томе што ће се за неколико година људи толико навићи на разговоре о нацистичкој претњи да ће престати то да схватају озбиљно. А када се она заиста појави нико неће поверовати дечаку који виче: „Нацисти!“.