Политика која ствара непријатеље да би потом тражила решења, уместо да одмах тежи најмањем заједничком садржаоцу, представља јалово чињење. Такво је, јалово, све што на помирењу и демократизацији Балкана већ три деценије раде Западне државе, а најављују, учествују у имплементирању и потом анализирају свакојаки лордови, парламентарци, чиновници и професори — суштински службеници у цивилу.
Поред Џорџа Сороша, најучесталије помињано име на простору бивше Југославије јесте Данијел Сервер. Дотичног медији сад потписују као професора Универзитета „Џонс Хопкинс“, од раније је српској и балканској јавности познатог као стручњак вашингтонског Института за мир, а све време уз ове апозиције напомињу да је Сервер стручњак за Балкан.
У последњих четврт века није било ниједног крупнијег политичког догађаја који Сервер није најавио, коментарисао док је трајао и доцније анализирао, а све време се сретао са појединим или свим актерима укљученим у те процесе.
Експерти за политичко вегетирање
Иако зна да констатује како су свесни (често прича у трећем лицу множине) да „кад балкански бицикл не иде напред, он обично падне“, за 26 година Серверовог сервисирања Балкана, сервисирани је константно у стању клиничке смрти.
Злонамерни би рекли да је можда то и циљ. Тежња да се пацијент одржава у животу, али да не стане на своје ноге, јер онда може да почне и да мисли својом, а не Серверовом, главом.
Сервер, подсетимо укратко, учествује у припреми „Дејтона“, а потом на сва уста куди тај споразум. Узима, бар на нивоу анализа, учешће у Македонији током свих дешавања кроз које је пролазила ова држава. Космет упорно назива Косово.
А Србијом се бави непрекидно.
Од оног некадашњег јастреба Запада, Сервер последњих година даје неупоредиво помирљивије анализе, често зна да у изјавама и текстовима подржи потезе актуелне политичке администрацију у Београду, а колико јуче је почео да брине о Србији, па је чак, у стилу својих колега са Запада који мисле да је Србија недоношче, указао и на проблеме који стоје пред њом.
Злонамерни би, опет, рекли да кад Сервер указује на проблеме, он суштински најављује догађаје.
Зато његово потенцирање на проблему Босне и Херцеговине и Републике Српске треба само и једино схватити као најаву да ће босански лонац можда поново бити упаљен.
Паметне људе, притом поучене пређашњим Серверовим сервисирањем и шлајфовањем у месту држава после те „оправке“ посебно треба да забрине Серверова забринутост због Србије.
Господин професор у цивилу никако не личи — не физички, већ делом — на човека који је алтруистички настројен, па зато у тој бризи треба тражити стварне разлоге и бринути о ономе што ће да уследи.
Наиме, кад неко промени однос за 180 степени, а Сервер га је према Србији вербално променио управо за толико, онда то сигурно није урадио због воде са скадарлијске чесме или комплет лепиње са Златибора, већ због себе.
Штитимо вас од јадне Русије
Дакако, као и већина западних чиновника и осталих политичких мешетара, Сервер не вади Русију из уста. Симптоматично је што сви ти апаратчици, мањег или већег стажа и утицаја, као један помињу ствари које су контрадикторне.
За њих је Русија регионална, а не суперсила. То је — како казују, а суштински се надају — држава која је себе поставила у тешку ситуацију јер није успела ово-или-оно и која се исцрпљује у Сирији — што је друго име за: смета нам тамо. Додају, као Сервер јуче, да нико објективан не би желео да се приближи тој пропадајућој држави која губи моћ из дана у дан.
Дакле, све у свему, читава њихова прича своди се на: пу, како је Русија ружна, грдна, назадна и само што није пропала.
И онда апсурд — тако описана држава у нестајању шири свој утицај, руши Европу, Ангелу Меркел, погоршава ситуацију на Блиском истоку, или како јуче Сервер рече, сматра српског премијера Вучића за непоузданог јер он води Србију у Европску унију.
То што је највећа руска партија званично подржала највећу (Вучићеву) партију у Србији, или то што не постоји ниједна изјава, дело и потез било ког званичника из Русије који је против Србије у Европској унији, за њих не представља проблем.
Такви уништавају државе, па гажење по чињеницама представља превише лаку радњу.
Као што је Џон Мекејн мислио да се Вучић одупире руском притиску, као што је Џорџ Сорош тврдио да Сиријци беже од бомби и руских авиона, као што је Мајкл Кирби саветовао Србима да не живе у митовима већ да сагледају реалност, тако и сад Данијел Сервер производи непријатеље, да би потом гасио пожар. Јалово, као што рекосмо.
Руски народ и бирачи јасно знају о Путину све што им је потребно. Српски народ такође зна о Русији све што му је потребно. А својом кожом је платио и плаћа сазнање о (политичком) Западу.
Зато нека ови административци у цивилу који свакодневно посећују Београд и анализирају Србију и Русију пусте једном тај балкански бицикл, који помиње Сервер, да иде напред. Има ко да мота педале. А и локомотиву Србије нека пусте да сама иде или стоји у месту, јер ово њихово љуљање не значи да се Србија креће, ма колико са свих страна гурали.
Што сте сервисирали, сервисирали сте. Оправићемо се сами.
