Учестале приче да је Балкан, а тиме и Србија опет „мета“ Запада који покушава да поново заталаса овај регион, јер жели да га држи под контролом, додатно је подгрејана најновијим, додуше, нити потврђеним нити демантованим, вестима да је мандатар Владе Србије Александар Вучић отказао две унапред испланиране посете — Вашингтону и Бриселу.
Да ли су разлози отказивања посете само техничке природе, или се иза тога можда крије и неки виши разлог, за сада је непознаница која је остала иза затворених врата после сусрета амбасадора Америке Кајла Скота и амбасадора ЕУ Мајкла Давенпорта, на њихово инсистирање, са Александром Вучићем. Да ли Запад заиста има разлог да „руши“ Србију, или само жели да је „тензијама“ држи подаље од Русије питање је на које политиколог Драгомир Анђелковић има спреман одговор.
Отказивање посета, како каже, на тако високом нивоу не може да не буде без неке политичке позадине, што значи да технички разлози могу да буду само изговор.
„Ако анализирамо односе Србије и Запада морамо да будемо свесни да Запад може много тога лошег да нам направи. Ми смо свесни да Запада није баш добронамеран према нама, али опет свесни смо и да се налазимо у домету његове моћи. Са друге стране, Русија нам је пријатељ и фактор подршке у одбрани националних интереса, али у нашем региону где смо потпуно опкољени НАТО-ом и ЕУ домети моћи Русије нису толики да може да нас заштити од сваког зла које долази са Запада. Београд ту покушава да игра специфичну игру: да дâ одређене уступке Западу да би се притисак олабавио, а са друге стране да не жртвује потпуно националне интересе, али и да одржи добре односе са Русијом, јер они су нам стратешки партнер“, објашњава Анђелковић.
Он истиче да то није лака игра јер „Запад стално покушава да затегне омчу око врата Београду“, а Београд покушава да је олабави, а повремено је спреман и да иде у одређени ниво конфронтације са Западом, али се труди да она не поприми тотални карактер.
„Наиме, када би се то десило имали бисмо вероватно Мајдан у самој Србији, неку врсту украјинског сценарија, а споља бисмо имали додатни притисак и покушаје да нам се нанесе велика економска и политичка штета“, мишљења је наш саговорник.
Анђелковић сматра да је Београд једна врста „таоца агресивне политике Запада“ и да покушава да из те „талачке кризе“ изађе са што мањом штетом, али ризик је велики јер се никада не зна да ли ће се суочити са новим притиском.
„Интерес Запада је да одржава одређена ’наранџаста таласања‘, која чак и не прерастају, чиме Запад подсећа балканске властодршце ко је главни. Запад полази од тога да јаки лидери, рецимо Вучић у Србији, Груевски у Македонији и Додик у Републици Српској теже да се еманципују и да не раде баш на дугме. То јест, покушавају да плате неку врсту рекета Западу, а да самостално функционишу. Запад то не воли. И зато их стално подсећа да ће се, ако пређу неку линију, суочити са директним ударима. Подсећа их тако што стално публикује неке афере, има свој идеолошки систем притиска обично кроз невладин сектор, медије и тако подгрева извесни степен политичке ватре који може да контролише“, објашњава Анђелковић.
Он напомиње да је то у Македонији већ отишло мало даље од планираног, док је у Србији још све на релативно одмереном нивоу. У сваком случају, каже он, моћ Запада се стално демонстрира.
„Ми у Србији смо то видели када је Запад 2008. године тражио од Војислава Коштунице да направи коренити заокрет, што није учинио због чега је створен политички блок, који је уз медије и финансије фактички извршио удар на њега да би на крају био срушен са власти. Претходно смо са Слободаном Милошевићем имали праву наранџасту револуцију, прву у Европи. А све то Запад неће допустити да се заборави. И када то не намерава да направи, стално демонстрира да може“, мишљења је наш саговорник.
Он у исто време наглашава да у свему томе битну улогу игра и однос Србије и Русије.
„Колико год је Западу битно да у Београду буде кооперативности по питању Косова и Босне и Херцеговине где Србија није спремна да ради баш све што Запад хоће, толико им је важно да се Србија дистанцира од Руске Федерације. Не траже они од нас да уводимо Русији санкције, али траже да прекинемо војно-техничку сарадњу и да се полако одмакнемо од Русије. Запад свој однос према балканским политичарима мери на основу њихове дистанце према Русији. Што су ближе Русији, то су више непријатељски расположени према њима“, уочава Анђелковић.
Наш саговорник закључује да Запад од нас очекује да у Европском парламенту подржимо разне резолуције против Русије „и шта све не“. Београд све то не ради и самим тим револтира Запад.
