Апсолутно није тачно да је државном врху Србије пре две године предочен захтев да док „Косово“ не постане чланица Уједињених нација, Србија неће ући у Европску унију, тврди за Спутњик Иван Мркић, саветник председника Републике Томислава Николића за спољну политику.
„Не да први пут чујем, него је то за мене ординарна глупост. Дакле, то једноставно не долази у обзир. Не знам колико пута смо то рекли свим нашим саговорницима, а бога ми не могу да се сетим једног, али једног да је дошао и рекао нешто такво“, категоричан је Мркић.
Чије је наше Косово
Информације као што је данашња вест да је дневнику „Данас“ у немачком Бундестагу речено да Немачка неће ратификовати споразум о примању Србије у ЕУ док „Косово“ не постане пуноправна чланица Уједињених нација појављују се свако мало, па је очигледно да ако још (формално) не захтева, неко о томе размишља.
Међутим, ако је „Косово“ независно, ако су га признале 24 од 29 чланица ЕУ, ако га 100 процентно подржава Америка, зашто траже од Србије да га призна и да пристане да „Косово“ има столицу у УН? На крају крајева, шта ако се то и догоди а Србија каже „не“?
Према мишљењу бившег дипломате Владислава Јовановића, за то постоје два основна разлога.
Први је што је Србија од 5. октобра наовамо избегла да у обраћању Бриселу за добијање чланства у ЕУ тражи да то буде учињено под истим условима под којима су ушле и друге земље Источне Европе и Западне Европе, односно без услова и са целокупним границама дефинисаним њиховим уставом. Зато такав став, прецизира Јовановић, да се жели ући без прецизирања са којом територијом пружа могућност Бриселу, а тиме и Вашингтону, да Србију уцењује и да јој стално условљава сваки милиметар приближавања чланству.
Други разлог који наводи овај искусни дипломата јесте што је „Косово“ створено уз неколико атака насиља — физичког, политичког и правног.
„Према томе, на страни Запада, НАТО-а и Америке стоји веома неугодан терет низа бесправних радњи које их оптерећују и лоше их представљају у остатку света. И због тога су веома заинтересоване да се тај процес насилног издвајања ’Косова‘ из остатка Србије што пре оконча тиме што би се Србија макар накнадно изјаснила да на то пристаје“, јасан је Владислав Јовановић.
Нема легитимитета без пристанка Београда
Да би та правно неважећа акција на организовању самосталне албанске државе на Космету могла да добије неки легитимитет, додатно појашњава он, мора да буде призната од УН. На том путу стоје два проблема. Први је резолуција Савета безбедности 1244 која наглашава суверенитет Југославије односно Србије над том територијом.
С друге стране, да би таква, како Јовановић каже, дивља државна творевина могла да уђе у УН потребна је сагласност свих сталних чланова СБ УН, а та сагласност не постоји и не може постојати све док се Запад не похвали успехом да Србију на неки начин посвађао са Русијом и Кином и на тај начин их од ње удаљи. То не пролази и због тога врше притисак на Србију да она сама уступцима „Косову“ покаже добру вољу све док не пристане да оно постане чланица УН.
Сагласност Србије је важна, појашњава дипломата Јовановић, јер је она матична земља и као таква има право вета на свако насилно одузимање и присвајање дела њене територије. Чак и кад би, хипотетички, Русија и Кина као сталне чланице СБ пристале да Косово постане чланица УН, тада би СБ то предложио Генералној скупштини, али ће Генерална скупштина опет тражити пристанак своје чланице јер није овлашћена да једну своју чланицу рашчињава, да је цепа, потребна је сагласност.
Зато Запад не жели да изабере тај други и тежи пут, већ користи да Србију држи на кратком штапу.
Србија више нема фактички суверенитет над Косметом али је задржала правни суверенитет и све док Србија држи ту своју тапију у рукама они неправно не могу произвести у правно стање.
