У политици, неке ствари увек почињу на исти начин. То поготово важи за иницијативе које се према Балкану упућују из немачког парламента. Јер Немци су систематичан народ и не мењају рецепт за успех уколико је делотворан. А систем је следећи: прво се у локалним медијима појави вест, незванична, шта посланици немачке владајуће странке захтевају од одређене државе.
О томе се пише, расправља, демантује, колико је потребно. Након тога долазе делегације, не изјашњавају се о том питању, немачки амбасадор демантује иницијативу; после у својим изјавама постаје све блажи и блажи и настоји да иницијативу представи као нешто нормално, бенигно.
Након тога, стижу емисари који отворено испоручују захтев, без сувишних коментара — кратко и јасно, наређивачки, војнички. Опет следе расправе, анализе, демантовања, кампања која јавност дотичне земље треба да увери да се ради о нормалној, бенигној ствари.
И то траје, док иницијатива и званично не постане део политике немачке Владе. Кажемо званично јер иницијатива је већ одавно незванично инкорпорирана у њену агенду, заправо, оданде је и потекла. Немачка тада врши притисак све док дотична земља не буде стављена пред свршен чин и приморана да прихвати све њене услове.
Сећамо се да је тако било са фамозних десет немачких услова за почетак преговора Србије за приступање ЕУ. Нешто слично немачки посланици данас раде са Босном и Херцеговином.
За сада је стигла вест из Бундестага, незванична наравно, да посланици владајуће ЦДУ/ЦСУ, канцеларке Ангеле Меркел, планирају да од ње траже да у европским институцијама иницира промене Дејтонског мировног споразума и, самим тим и Устава БиХ. Све у циљу побољшања функционисања ове балканске државе.
Немачки посланици, такође, за сада говоре о одговорности свих страна за стање у БиХ, не оптужују никога посебно и тврде да босанско-херцеговачки политичари мало брину за интересе народа.
Из приложеног се не може експлицитно закључити на кога немачки посланици циљају, међутим на основу досадашње праксе, може се наслутити ко ће бити окривљен за свеопште стање стагнације у БиХ. Дежурни кривац постоји одавно, а то је председник Републике Српске Милорад Додик. Он је само персонификација проблема који западни део међународне заједнице има са постојањем Републике Српске.
Српски ентитет у БиХ од свог оснивања трн је у оку Запада. Зашто, зна се. Међутим, за разлику од Федерације БиХ, бошњачко-хрватског ентитета створеног у Вашингтону под притиском САД, Република Српска је створена вољом народа. Та је воља неколико пута потврђена.
Зато је било потребно код грађана РС створити убеђење да би унитарна држава била боља од конфедерације каква данас постоји. Када већ високи представници својим одлукама нису успели да створе унитарну БиХ, приступило се политичким и финансијским притисцима и организовањем „обојених револуција“.
Револуције су почеле прво у Федерацији, „спонтаним“ окупљањем грађана у Сарајеву и Тузли, а када је покушај преношења немира у РС пропао, после паузе од пар година, покушано је са хушкањем опозиције на власт РС. Афере које су приписиване харизматичном председнику РС само су биле део кампање, међутим, због жилавог отпора, изгубиле су на јачини и нестале у вртлогу догађаја.
Према свему изложеном, посматрач се не може отети утиску да је најављена иницијатива посланика Бундестага само отварање новог фронта против Републике Српске, увијено у обланду немачке бриге за бољитак грађана БиХ. Исту бригу за напредак показивали су и аустроугарски окупатори, градећи пруге по БиХ, све у циљу напретка. А заправо их је само занимало како да на најбржи начин допреме дрво посечено у босанским шумама.
На крају, како би требало да изгледа ревизија Дејтона? Створити унитарну БиХ у којој би српски народ био мајоризован? Хоће ли унитарна БиХ променити нарав босанских политичара и натерати их да се мање брину о сопственим, а више о интересима грађана? Одговор на ова питања је негативан, наравно.
Оно што би западни планери требало да имају на уму јесте да је Република Српска једини функционални део БиХ. За разлику од Федерације, мастодонта са 18 влада и парламената, са безбројном бирократијом, све институције у Републици Српској су демократске и делотворне.
Ако већ желе ревизију Дејтона, немачки посланици би требало да се фокусирају на Федерацију БиХ и реформу њених, готово непостојећих, институција. Они то, наравно, неће урадити. По већ опробаном рецепту, уследиће расправе, демантији, приче о параноји у РС око њеног укидања, до последњег корака — ултимативне испоруке захтева.
Проблем западних политичара је, међутим, у томе што ниједан од њихових покушаја укидања РС до сада није успео. РС је из сваке кризе излазила само јача, са стабилнијим институцијама и већом решеношћу да њени грађани сами одлучују о својој судбини.
