Од почетка спровођења економских реформи 1978, Кина је постала економија са највећим растом у свету. До 2013. године постала је друга економија по величини бруто друштвеног производа и највећи извозник робе и услуга. У чему је тајна кинеског успеха?
За све то време, друштвено уређење се није мењало. Једнопартијски систем оличен у власти Комунистичке партије траје од 1949. године, од када и Народна Република Кина. Све до 1978. године је имала планску привреду совјетског типа.
Након смрти кинеског вође Мао Цедунга 1976. године и краја Културне револуције, Денг Сјаопинг и ново кинеско руководство почињу са реформама ка стварању тржишне привреде уз одређену улогу државе.
Колективизација пољопривреде је напуштена, земљишни поседи су приватизовани а трговина са иностранством је постала главна оријентација државе, због чега су створене посебне привредне зоне.
Државни капитализам на кинески начин
Неефикасна државна предузећа су реструктурисана а непрофитабилна су одмах затворена што је довело до великих отпуштања радника. Приватизација је, међутим, била постепена и у ограниченом обиму, што је гарантовало брз развој и социјални мир у исто време.
За данашњу Кину је карактеристично постојање тржишне привреде засноване на приватном власништву, и она је један од најбољих примера државног капитализма.
Држава и даље има главну улогу у стратешким привредним гранама као што су енергетика и тешка индустрија, али се број приватних предузећа повећавао огромном брзином. У 2008. било је регистровано тридесет милиона приватних фирми у Кини.
Од почетка економске либерализације 1978. године, Кина има једну од најбрже растућих привреда света који се углавном заснива на инвестицијама и извозу.
Кинески БДП је у процентима гледано више од три деценије растао двоцифрено, да би последњих година пао испод 10 одсто и креће се око седам процената.
Највећи привредни раст једне државе у свету мора се, међутим, сматрати још већим успехом, с обзиром на то да су економске реформе дошле после 17 година од економског и социјалног плана који је Кину уназадио коштавши је живота на милионе становника.
„Велики корак напред“, како је био назив тог пројекта који је 1958. године покренуо Мао Цедунг, био је на снази до 1961. Циљ је био да се земља брзо преобрази из пољопривредне економије у модерну индустријску.
Масовно напуштање села и пољопривредне прозводње завршено је катастрофално, једном од најсмртоноснијих и најтежих глади у модерној људској историји, у којој је, према званичним кинеским подацима, страдало 14 милиона људи, а према проценама и више од 20 милиона. Кина, која је тада бројала око 650 милиона становника, због глади је током „три горке године“, како су их касније назвали, изгубила између 3,0 и 7,0 одсто становништва.
Мачка само треба да лови мишеве
После Маове смрти Кину је консолидовао и у реформе увео Денг Сјаопинг који је, иако никада није постао шеф партије или државе, својим утицајем водио земљу путем економских реформи. Прагматизам којим је водио Кину оцртан је његовом познатом максимом: „Није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве“.
Актуелни кинески председник Си Ђинпинг, који борави у тродневној посети Србији, друга је најутицајнија особа на свету, објавио је „Блумберг“.
„Кина мора да зна више о свету, и свет такође треба да зна више о Кини“, рекао је Си. За последњих пет година путовао је у више од 40 земаља и региона на пет континената и имао најшире контакте са људима из свих дрштвених сфера.
„Једна земља не мора да обезбеди хегемонију да би постала моћна, а успон Кине ће донети сигурност у несигурном свету“, порука је Сија.
