Професор Факултета политичких наука др Слободан Самарџић, стручњак за европске студије и политички систем ЕУ, недавно је објавио књигу „Европска унија — систем у кризи“. У интервјуу за Спутњик, Самарџић каже да је изузетно дубока криза система ЕУ.
„Та криза у свом акутном облику траје већ осам година, практично од светске финансијске кризе која је најјаче погодила ЕУ, односно монетарну унију, или боље речено еврозону, али су се знаци кризе институција и деловања појединих сектора у ЕУ показивали и много раније. Већ почетком 2000-их година било је назнака да тај систем не функционише добро и само је требало да га нека јача спољна криза, као што је била ова финансијска из 2008. године, која је дошла из САД, да га захвати и да му нанесе немерљиву штету. Тако да је данас ЕУ у дубокој кризи, не само једног сектора, него као комплетан систем. Систем лоше реагује на све изазове које би требало лакше да решава, као што је мигрантска криза“, каже Самарџић за Спутњик.
Да ли се може рећи да систем ЕУ уопште не функционише?
— Не може се рећи да комплетан систем не функционише, то не би било тачно зато што у многим политикама, рецимо у енергетској или саобраћајној, технолошком развоју, заштити животне средине и заштити потрошача, Унија и даље функционише и даје очекиване резултате. Тамо где она лоше ради, то је, пре свега, еврозона и то је витална област која је захваћена кризом. Криза је валутног система, евра, и она се манифестује као криза јавних дугова највећег броја држава-чланица ЕУ, тако да је тај витални део ЕУ захваћен једном тешком болешћу која ће да потраје. Ако би дошло до даљег погоршања кризе еврозоне, онда је, врло вероватно, да би та болест захватила цео систем и онда би он доживео колапс у неко догледно време. Дијагноза је таква да је тај организам у својим виталним деловима угрожен.
Да ли би се та криза могла прелити и на државе ЕУ које нису чланице еврозоне?
— Како да не. Без обзира што девет држава ЕУ нису чланице еврозоне, проблем је што је све то један повезани економски систем. Иако монетарна унија важи за 19 од 28 држава-чланица, стање евра знатно утиче на стање домаћих валута оних земаља које нису у еврозони. Од еврозоне зависи решавање тог проблема који је најдубљи и од тога зависи будућност Уније, свеукупно гледано.
За неколико дана следи референдум о изласку или останку Велике Британије у ЕУ. Да ли се случај „брегзит“ може назвати највећом кризом ЕУ до сада?
— Ово је први случај да једна земља изражава жељу да изађе, а да ли ће изаћи, зависи од резултата референдума и зато то делује јако кризно. Међутим, јача криза је ова унутрашња која обухвата целу Унију, пре свега, еврозону. Али постоје и друге, пратеће кризе попут слабог функционисања институција или антикризних мера које имају аутократски карактер. То су проблеми. Излазак Британије је један психолошки проблем, то је, заправо знак да ЕУ није добра за Британију, те, према томе, може бити лоша, манифестно и за неке друге земље. Ако би Велика Британија изашла из ЕУ не би то изазвало непремостиве проблеме и опет би остали исти проблеми у Унији и без Британије и опет би ти проблеми могли да изнутра разбију Унију. Тако да је то секундарни ефекат кризе, али је психолошки врло манифестан.
На шта ће личити ЕУ дан после референдума у Британији, без обзира на резултат референдума, пошто је очигледно да неће бити иста.
— Нисам присталица драматизације британског случаја. Ако ме тако питате, морам рећи да ЕУ није иста данас као што је била пре пет-шест година. Начин на који се води антикризна политика нема никакве везе са системом који ми школски познајемо. Те антикризне мере изгледају као неко непроглашено ванредно стање. То је проблем који остаје, а Британија да ли ће изаћи или неће, то ће за три дана бити заборављена прича. Ту ће бити неких штета за ЕУ зато што је Британија већи давалац него прималац фондова ЕУ, она је тзв. нето губитник, али Унија би могла бити и добитник јер је Британија стално захтевала да се неке заједничке одлуке на њу не примењују, и то је оптерећивало одлучивање у ЕУ. Рецимо, Британија дан-данас није у тзв. шенгенској зони слободе кретања људи.
Кад говорите о кризи институција, да ли би се могло рећи да је бриселска администрација постала сила изнад друштва, односно да нема додира са проблемима грађана Уније?
— Ту сад имате једну политичку игру. Прича о бриселској бирократији као о неком негативном играчу највише потиче од влада држава-чланица које нису задовољне својим обавезама које морају да извршавају иако су их прихватили, па кад се врате кући кажу: Брисел нас је натерао. Та бирократија стварно делује мрачно и отуђено, али та бирократија није бројно већа од бирократије у државама-чланицама. Напротив, она је мања, њен буџет није велики, али просто имате питање пребацивања одговорности. Бирократија дели судбину система, и ако он почиње да пропада, онда и бирократија дели његову судбину. Углавном, одлуке доносе државе-чланице а не бриселска бирократија.
Званична политика Србије већ више од деценију могла би се дефинисати као „ЕУ нема алтернативу“. Да ли је дошло време да подвучемо црту и видимо где идемо, зашто тамо идемо и има ли користи од тог пута?
— Бојим се да је сад касно да подвучемо црту јер ми смо толико ушли у зависност од ЕУ да је то сада врло тешко учинити. Мада, мислим да би требало. Време за подвлачење црте је била 2008/9. година када се видело да ЕУ улази у проблем. Ми смо још увек далеко од приступања. Тај Споразум о стабилизацији и придруживању је потпуно застарео и рађен је по моделу краја ′90-их година, кад је Унија сама имала капацитет да тај споразум са земљама тзв. Западног Балкана сама спроведе. У међувремену, запала је у кризу, и њој је то сад последња рупа на свирали иако се по нашим медијима чини да смо им први проблем. Међутим, тиме се бави неки бирократски рукавац у Бриселу, њих неколико, и повремено се ту појави Могеринијева да би дала ветар у леђа овим нашим политичарима који слепо следе тај пут.
То је пут без циља, Унија се више ширити неће. То је потпуно јасно из њихових унутрашњих разлога. Они имају проблем опстанка, проблем задржавања и постојећег броја чланица. Какво црно проширење? Али они не мењају своју политику проширења да би изгледало као да се ништа није променило овим земљама које се понашају као да су Индијанци, а њихове вође као да су поглавице. Ништа лакше него поткупити поглавицу, то се показало освајањем Дивљег запада. А онда имате једну велику групацију корисника свега тога, то је једна културно-политичка елита која популарише тај процес. Време је да се на папир ставе користи и губици кад је о Србији реч. Не кажем да користи нема, али треба видети где се губи и колики су трошкови и штете, прво материјалне, па и политичке, па где ми то идемо, у коју то обећану земљу. Европа нема алтернативу — тај слоган важи само за Србију на целом свету, то нико живи више не помиње. То не говоре ни државе-чланице, јер постоји страх од ланчане реакције ако Британија изађе. Водити такву политику је чист хазард — ви идете никуда а дајете све за то ништа.
Рекли сте да смо толико ушли у евроинтеграције да нам нема повратка, али је Исланд пре неку годину прекинуо преговоре, иако су затворили 11 поглавља. Како је могао Исланд и зашто Србија не може?
— Просто зато што има другачије политичко руководство које је узело оловку и рачунало колике су користи а колике су штете. Израчунали су да је већа штета да уђу него да остану изван ЕУ и донели су једну просту одлуку. Влада Исланда је одговорна према својим грађанима, а овде је Влада одговорна према иностранству, према Бриселу, пре свега. Овде се врши пропаганда, па се каже до 2020. бићемо чланица, и то лицитирање траје од 2001. Па смо све рокове прескочили, а сада смо даље од ЕУ него што смо били 2003. Ствари се померају, и морамо посматрати и Унију и Србију. Унија се затвара, упада у дубоку кризу, и то што она води политику проширења — то је друга сврха. Преко те политике они контролишу нашу политичку елиту и то је сасвим уреду, али овде имате пристанак на то и једну неодговорну јавну, стратешку политику. Тако да су Исланд и Србија ту као небо и земља. Нажалост.
Са професором Самарџићем разговарали смо и о политичкој кризи у ЕУ која се манифестује доласком на власт, или приближавањем власти „вансистемских странака“, променама доскоро стабилних политичких система у државама-чланицама, како незапосленост утиче на поверење грађана у Унију, како је ЕУ аутократским методама „сломила кичму“ демократски изабраној власти у Грчкој…
