„Оно што је мени најзанимљивије јесте да смо на овој географској ширини видели човека који се бави политиком и који помиње речи ’слобода‘, ’достојанство‘, ’људскост‘, ’човечно понашање‘ и све оно што је из реторике наших политичара испало давно, негде између два рата. Чини ми се да наши политичари уопште у своју идеју не укључују више реч слобода, пошто она поприма тржишно значење“ рекао је редитељ Емир Кустурица на представљању књиге „Сећања ћелијаша“ другова из затвора Хосеа Пепеа Мухике, донедавног председника Уругваја.
Мухика је, према Кустуричиним речима, човек који дубоко проживљава свет и који је успео да своје домаћине, особеном духовитошћу, иако говори на шпанском, пренесе у сферу у коју је желео.
Мухикина идеја слободе, каже Кустурица, није теоретске природе.
„Он каже да му је жао што, када је говорио о слободи, није говорио о калибрима који се користе у освајању слободе. Зашто ово спомињем? Зато што је Уругвај земља, као и већина латиноамеричког света, увек подељена између комунизма и фашизма“, сматра Кустурица.
Фашизам је идеологија иманентна капитализму, објашњава Кустурица, и као пример за своју тезу наводи организацију „Стеј бихајнд“, коју у својој последњој књизи помиње недавно преминули италијански писац Умберто Еко. Ова организација настала је 1944, након што су савезничке трупе ушле у Италију и била је састављена од бивших фашиста.
„Стеј бихајнд“ је формално постојала до краја шездесетих година, а била је активна широм Европе, од Норвешке до Италије. Њене активности су јавности биле познате као деловање Црвених бригада, каже Кустурица.
„Дакле, када смо слушали причу да су Црвене бригаде деловале по Европи и убијале недужне политичаре, то у ствари нису биле Црвене бригаде. То је била управо организација која је створена паралелно са успоном НАТО-а, који је био основна ћелија тих оружаних група. Вероватно, када говоримо о светским паралелним вредностима, да та врста ’Стеј бихајнд‘, која је у Европи деловала веома успешно, тамо (у Уругвају) је постојала такође као трајна војна организација која је у једном тренутку искористила прилику и задала Уругвају војни режим“, каже Кустурица.
Уругвајска елита је крајем шездесетих година, повезана са овом организацијом у својој земљи урушила читав систем, сматра Кустурица.
За Кустурицу, кључна тачка Мухикине биографије и биографија његових сабораца је идеја да су банкари злочинци, а да су пљачкаши банака само мали извршиоци, неко ко може да буде амнестиран од криминала.
„То је велика идеја која се у нашем времену показује, да су све банке у ствари пљачкашке и да постоје да би држале планету у ропству и да би нанеле највећу штету. Коме? Становништву“, каже Кустурица.
Према његовим речима, између уругвајске и српске историје постоји једнакост због које се група људи окупљена у Андрићграду лако идентификује са Мухиком. Бивши председник Уругваја и његови саборци знали су шта ће са слободом по изласку из затвора, за разлику од затвореника у Титовим затворима, који су, по изласку са робије, остајали трајна успомена свога времена, али свој вредносни систем нису успели да претворе у нови, препознатљив од Северне Америке до Јапана.
„То је оно што ми се чини посебним и значајним, што се срећемо са књигом која говори о страдању утамничених људи који су, када су изашли на слободу и када је слобода дошла до њих, умели да је претворе у добит свог народа и у властиту добит, што није наш случај. Наши утамничени углавном су трпели, патили се и на крају једва исписали понеку књигу, а њихова патња није претворена у оно што је Уругвај добио Мухиком, односно затвореницима који су између 8 и 13 година провели затварани, понижавани и на најдивнији начин преживљавали. Учили су да говоре са мравима, разговарали са зидом, имали идеју да је свака прочитана књига најбоља када се понови у себи, али је невиђена снага коју смо чули када је Мухика рекао да се захваљује камену, небу, земљи и мрамору, што је молитва коју је повукао негде из Анда, она црта коју ми имамо, а која везује човека. Везујући га са земљом, аутоматски га везује са слободом“, објашњава Кустурица.
Кустурица Мухикину књигу препоручује као књигу о слободи зато што су последице Мухикине трпње претворене у једну велику добит.
„Ко би чуо за Уругвај да није било човека који је успео да за таблоиде буде најсиромашнији председник, а у стварности да буде један од најбогатијих председника који су се икада појавили у секуларном политичком животу; односно, човека који нас учи и каже, слушао сам га када је отварао једну фабрику коју су приватизовали радници: ’Не јурите за новцем, него јурите за животом. Ако будете јурили за новцем, нећете имати времена за живот‘. То су мале филозофске вињете које значе више од тона и тона изговорених речи модерних филозофа који су преплавили Запад и који изговарају неке смеле речи, а које нас одводе од главне теме“, каже Кустурица.
Ко год дође у Уругвај, додаје Кустурица, може да се увери како је дивно када један народ дише заједно са својим председником.
„Најтеже ми пада што за свога века нисам имао политичара тог кова и велика је, можда и највећа штета за нас што нисмо у неком бољем времену, као што је било у Средњем веку, могли да се поистоветимо са нашим политичарима сто посто и да уживамо у чињеници да их волимо“, закључује Кустурица.
