На Московском филмском фестивалу, чији је председник прослављени редитељ Никита Михалков, а који је почео 23. јуна, у главни такмичарски програм уврштен је и српски филм „Дневник машиновође“, остварење редитеља Милоша Радовића, насталог у продукцији „Зилион филма“ глумца Лазара Ристовског, који тумачи и главну улогу и који за Спутњик прича како је воз стигао чак до Москве.
„То су те чувене пруге транссибирске и остале, али ја се возовима бавим читав живот на неки начин, а постоји један добар разлог за то — мој отац је био железничар тако да сам од малена много путовао возовима, моја фамилија и ја, тако да је још од онда кренуо тај воз из мог детињства. Ја се тим возом возим и дан данас, као један од људи који је, рекао бих, и поред свега ипак старовременски у многим стварима, и по моралу и осталом, па тако и моја уметност има у себи, чини ми се, обележје нечег старовременског и витешког. Тај воз тренутно иде према Москви јер смо Милош и ја завршили тај филм „Дневник машиновође“. Морам да кажем да је и Милошев деда био чувени машиновођа старе Југославије. Он је довезао једну локомотиву из Белгије пред сам почетак Другог светског рата, тако да и у његовом и мом животу железнице и локомотиве заузимају једно значајно место“, започиње причу глумац Лазар Ристовски.
Радили сте на пуно страних пројеката. Да ли сте имали прилике да се сретнете са руском кинематографијом, да учествујете на неком од њихових престижних фестивала, или Вам је ово први пут?
— Није ми први пут, са великим задовољством могу да кажем да су и Русија као земља и руска култура и руска кинематографија обележиле велики део мог живота. Пропутовао сам скоро целу Русију. Био сам на доста филмских фестивала. Неколико пута сам био гост чувеног филмског фестивала „Златни витез руски“, који се сваки пут сели из града у град, и добијао сам велике награде, добио сам и награду за животно дело „Сергеј Бондарчук“ која се додељује на том фестивалу, тако да знам Русију колико је то могуће и колико се то сме рећи за једну тако велику и богату земљу. Знам донекле и руску кинематографију наравно, Михалкова сам упознао лично и видео сам га неколико пута тако да очекујем да ћу га срести и сада на Московском фестивалу, тако да се некако све врти око Русије.
Филм „Дневник машиновође“ је заснован на причи из живота машиновође који током своје професионалне каријере случајно убије тридесетак људи…
— У филму ме зову шампион, нажалост, због тога што сам згазио највише људи. То занимање о коме се веома мало зна је врло стресно зато што они људи, не својом кривицом, газе људе и статистика је сурова. Они за време свог радног века заиста згазе по неколико људи, свако од њих. Неко то доживљава трауматично и после тога има чак и оних који напуштају посао, али има и оних који то сматрају својим позивом и кажу: „Шта да радим, ко је луд нек скаче“. Филм је занимљив сигурно зато што је направљен у жанру у коме, рекао бих, и ми живимо, а то је црна комедија. Нама је сваки дан такав, пола црн, пола бео, пола весео, пола таман, тако да смо ми, што се каже, на испиту живота свакога дана и полажемо га свакога дана, тако да и тај филм носи са собом тај црнохуморни карактер, мада би се могло рећи да је он чак више мелодрама, али ето, преовладава тај црни хумор.
Иза вас је 4.000 одиграних позоришних представа, 70-ак филмова, ТВ драма и серија. Колико се у тих неколико деценија стање у култури изменило, како Вам оно изгледа данас у односу на време када сте почињали?
— Прича о култури је прича о времену. Време у коме сам се ја школовао, завршавао школу и почињао да радим, без обзира што га неки називају погрдно када кажу комунистичко, али испред тога стоји неки знак који о њему говори и лепо. Ја, ипак, мислим да смо живели у једном веома срећном времену и да су у том комунизму, ако ништа друго, култура и просвета биле врло уређене друштвене категорије и у том смислу се на културу пуно полагало. У ондашњој Југославији, комунистичкој, Титовој, снимало се преко 30 филмова сваке године. Данас се у Србији снима по можда пет, шест, у Хрватској пет, шест, у другим републикама бивше државе можда по један, два. То је прича о култури онда, а прича о култури данас је врло компликована и врло је тешка и врло је поражавајућа у суштини, зато што се данас мисли искључиво о политици и само о политици. Наши животи су обележени дневном политиком. Сви смо оптерећени политиком, политичарима који заузимају 99 одсто простора у свим медијима тренутно и самим тим је простор за културу скучен.
