Глумац који је освојио готово све награде за бројне улоге одигране пре свега у позоришту, Бранислав Лечић, изашао је у сусрет младим колегама, студентима продукције на Факултету драмских уметности и помогао им да реализују кратак филм по причи чувеног америчког књижевника Стивена Кинга. Тим поводом у интервјуу за Спутњик, Лечић је говорио о овом остварењу, али и стању духа у нашем друштву, едукативном центру „Лекарт“ и питању идеала у Србији.
„Остварење ’Соба смрти‘ редитеља Немање Ћеранића првих дана јуна је премијерно приказано на ФДУ у оквиру фестивала ’Продуцентски дани‘. Да будем искрен, готово ниједан студентски филм нисам одбио, једино се може десити да сам у неком другом пројекту, па да физички не могу, али сам увек у животу сматрао да је моја дужност да помогнем студентима и њиховим напорима који су везани за моју браншу, за мој посао, било у позоришту, било на филму, а посебно на филму пошто знам да је јако тешко доћи до новца за било који филм, па и кратак. Немам ништа против да искористе моје име и да некако покушају да се позиционирају, да остваре нешто квалитетно и отворе себи пут“, започиње причу Бранислав Лечић.
Пре три године сте покренули едукативни центар „Лекарт“, у којем кроз едукативне радионице пружате прилику младим људима да се уметнички искажу. Колико наде полажете у нашу омладину?
— Ја сам става да је сваки професионалац, без обзира која је професија у питању, дужан да у неко доба свога живота схвати да је његово знање и сазнање не нешто што треба да оде с њим у гроб, него да треба да га пренесе и да настави ту бакљу јер није џабе путовао кроз тај професионални живот, а и сам живот има свој капацитет учења, тако да мислим да је сасвим логично и нормално да се у датом тренутку претвориш у педагога који преноси знање. Ја се, наравно, бавим и глумом и режијом и продукцијом и педагогијом, не зато што сам уплашен за своју егзистенцију у овој малој средини у којој само од глуме не можеш да живиш, то је најмање важно, али јесте важно, него је више важно то да некако своја знања која си прошао, а ниси се без везе и без разлога бавио уметношћу, тачније речено људском душом, да то пренесеш на младе, да просто они могу да искористе то знање на свој начин да би остварили себе и да би се негде у друштву позиционирали, не само као индивидуе него и као индивидуе које умеју својим телом, уметношћу, без обзира која је у питању, да зраче на ово друштво. Нама је потребно такво зрачење. Ми у ствари равнотежом између тих економских брига и страха за егзистенцију и све онога што нам се дешавало уметност треба да доживимо као равнотежу, она нам лечи душу, враћа снагу и поново нас инспирише за живот. Због тога је изузетно важно пренети знање. Ја сам се тога држао и на време кренуо у педагогију. Сада сам већ дубоко зашао, сада сам већ професор Београдског универзитета и предајем и на факултету, на Академији лепих уметности која сада добија новог власника, то је „Линк група“, која ће у комбинацији са Информатичким друштвом ту уметност да дигне на још виши ниво, што ми је био и план и што је, у ствари, на неки начин, право јединство које је неопходно да би се у савременост кроз друштвене мреже, кроз оно што зовемо комуникацијом овога доба, пласирали садржаји као што је уметност, а она је лековита.
Бавите се пре свега глумом, затим режијом, продукцијом, а ево и како сте рекли, педагогијом, политиком. Која од тих улога Вам најбоље пристаје?
— Ја то све не доживљавам као улогу, иза свега стоји Бранислав Лечић као биће, као човек који покушава да мисли у добу у коме се налази, да нађе најбољи пут да никога не вређајући омогући и своју егзистенцију и егзистенцију пре свега оних који долазе и који треба да носе друштво, а то су млади. Дакле, не видим ја да је то једно с другим у колизији. Када ме неко пита како уопште у уметности можеш да видиш простор да се бавиш и политиком, ја кажем да се у политици садржи све оно што је свакодневица и зашто би ту свакодневицу креирали људи који уопште немају ни културе, ни уметничког садржаја. Ваљда је обрнуто. Ваљда би требало да политичари буду широки, свесни значаја културе, а врло често се дешава да немају апсолутно појма о култури већ онако чисто декоративно, да суштину саму не прозиру. Без културе нема идентитета ниједне нације, нема идентитета државе, нема разлога да било шта економски радиш ако не афирмишеш културу јер то је твоја лична карта, тиме се представљаш у свету и тиме се и штитиш од неких ствари које не припадају добром и квалитетном контакту, дијалогу и развоју твоје сопствене културе друштва и личности.
Изабрани сте за првог министра културе после демократских промена 5. октобра 2000. године. Шта сматрате највећим дометима за време Вашег мандата и да ли би сте се поново прихватили те функције?
— Што се тиче мог доприноса — ми смо прва демократска влада и природно је да смо наследили један прилично конзервативан и врло атрофиран систем у коме у Министарству културе које сам ја затекао нисмо имали чак ни компјутер, што мислим да јасно говори које је то време и какав је то начин мишљења. Значи, ја сам га потпуно осавременио. То је било најбоље опремљено и кадровима и информатичким системом министарство од свих министарстава у демократској влади. Отворио сам простор да то исто министарство почне да делује, да делује на институције, да делује на културне раднике, а преко културних радника, наравно, и на све грађане да се изврши једна одређена озбиљна, колико је то могуће у датом тренутку, планска децентрализација културе, да сваки грађанин Србије доживи да је ипак делимично и он у Београду, не због тога да би престао да се осећа мање важним, већ напротив да схвати да је духовност и присутност културе нешто што га претвара у човека било где да станује, да ли је то унутрашњост Србије далека 200, 300 км од Београда или је то сам Београд. Зашто? Јер има људи који су у Београду и не перципирају ништа од културе, а има и оних који су у унутрашњости врло посвећени култури и јако добро разумеју све што се збива. Значи, то је стање духа, то нема везе с територијом. Тако да модернизација установа, нови системи, уопште друштвене мреже које се укључују, дигитализација свега онога што представља архиве музеја, галерија, кинотеке и свих осталих институција које доприносе да култура буде доступна, ето то је био мој задатак. Наравно, ја сам започео посао који је огроман, велики, монументалан, врло важан за нашу нацију. Тај посао се не може одрадити преко ноћи. Нисам баш сигуран да су се увек политичке партије и уопште сами министри који су се мењали односили на прави начин према томе, јер ја бих био спреман, када би се поново указала прилика да то радим, да буквално извршим притисак и на владу и на премијера. Дакле, место министра за културу бих прихватио само под условом да имам довољно средстава да посао који сам започео завршим. Тако да ја нисам од оних који кажу — никад више. Не, не, ако бисмо се договорили и ако бисмо заиста имали материјалну и стратешку одлуку да култура буде оно што треба да буде у овој земљи, а то је једини начин да се сачувамо и пројектујемо за будућност, онда бих ја на томе радио. Али то је питање које нема везе са позицијом политичком, то је питање етичко, моје лично, људско питање. Мислим да је важно то учинити због очувања и сачувања нашег имена и оног што стварно сматрамо нашим педигреом, а то смо ми и наша култура.
Често полемишемо са сопственом прошлошћу или макар прошлост искористимо за актуелну политику. Непосредни поводи дешавају се ових дана. Један је, рецимо, подизање споменика Зорану Ђинђићу, а други обновљена полемика шта учинити с урном Николе Тесле, да ли је оставити у Музеју или је преселити, како црква жели, у Светосавски храм? Имамо ли ми много великана попут Тесле и имамо ли много судбина као што је била судбина премијера Ђинђића да бисмо тако лако, с времена на време, актуелизовали те приче а никада их решили на прави начин?
— То испада да је свако покретање и хватање за велика имена само повод да се неке садашње релације и позиције како политичке тако и друштвене реше, или да се неко претвори у победника а неко у пораженог, да неко добије већи поен а неко мањи, да неко буде у минусу а неко у плусу. То је духовна танкост, то је немање капацитета о потпуном сагледавању потребе друштва. Друштво не сме да се задржава око правих лица и правих вредности, да то тривијализује на дневну политику. То је понижење, понижење за државу, за власт, а пре свега за сваког човека, за сваког грађанина. Мислим да се око тих ствари, великих имена, великих догађаја мора заузети кључни и озбиљан став и то не сме да буде предмет жуте штампе и тривијализације живота. Управо зато што смо осиромашени духом, зато смо и збуњени, нисмо базирани тамо где треба, нисмо се озбиљно повезали са сопственим кореном у коме се налази одговор на све. Када бисмо се повезали са својим кореном, ми бисмо добили праве сокове из наше земљице Србије која је нас и родила и створила и када би је само мало уважили не би у Србији било најлепше оно што је природа створила и дала него би било најлепше оно што је човек остварио. И ја бих волео да се тај тренутак деси.
Када сте говорили о стању духа, сматрајући то најодговорнијим за читаву причу, рекли сте да је реч о општој збуњености грађана. Ко је одговоран за ту збуњеност и шта мислите како се та збуњеност може отклонити?
— Прво, показало се да немамо бистар увид у нашу прошлост. Једноставно немамо свеобухватно гледање онога кроз шта смо прошли, и то не говорим ја сада о некој прошлости која је 10 година, 20 година, него када се захвати цео један век иза нас. Некако те карте нашег искуства нису сложене на прави начин како би постале конструктивне и стимулативне за овај садашњи тренутак и нашу пројекцију за будућност. То нам једноставно недостаје. Нисам приметио да постоје у првом плану јаки умови који су и преко медија присутни толико да би могли да делују у духу спознајном, аналитичком, да просто та питања буду кључна, а то су духовна питања, нису то само политичка питања или економска која су наравно увек последица политике, било добре или лоше. Тај духовни осврт нам фали. Фали нам једно озбиљно сагледавање кроз шта смо прошли да би се те карте сложиле и да би онда на један конструктиван начин гледали нашу прошлост. Ништа није за бацање, нема ту никаквих деоба које су искључиве и мислим да само они интелигентни народи све оно што су прошли посматрају из тог угла да нешто треба заборавити, избрисати, да неке ликове треба уклањати са слика, са догађаја, ставити их у други план, у шпајз, да нису достојни историје. То је потпуна лаж. Сваки човек, а и сваки народ пролази кроз читав низ различитих искустава и она могу бити и позитивна и негативна, али је циљ да се она у датом тренутку, када се осети потреба, заокруже, да нешто значе. Из сваких грешака се може извући поука, из сваког скретања може се извући прави правац. Е, то фали. Фали једно озбиљно духовно читање прошлости које би довело до тога да не видимо само садашњи тренутак као тржиште у коме морамо да се снађемо, спасимо, економски обезбедимо. Онда се рађа све лоше у нама и похлепа и непоштовање и егоизам и све оне особине које су просто нижи разред људског бића. Нестало је оно дивно и велико у нама да просто имамо димензију да сагледамо и заволимо све контрадикторности и разлике које у нама као у народу постоје. Ето, то ја мислим да је основни узрок што не видим на том плану да се ишта дела. Не видим да се дела у политичком смислу, у неком духовном… Како да кажем, црква брани нешто, мора да брани, то је питање њених институција и неког задатка који она има према својој пастви, неко државно уређење или нека власт у датом тренутку гледа да се спасе економски да нађе равнотежу између кљешта у којима се затекла у времену и простору. Сви су заузети неким послом пуког преживљавања, а нико не сагледава ситуацију да ми можемо да пронађемо сопствену снагу која ће много лакше и брже решити све те проблеме ако спознамо себе. Не може неко да воли другог или да се осећа слободним ако је сам неслободан и ако не воли себе.
Колико је та прича, осим што је базично ствар духа, питање идеала? Колико је било идеала у време тзв. Плишане револуције која је, између осталог, изнедрила и Вас као лидера? Шта мислите о данашњем времену — да ли идеала има или да ли их има довољно?
— Идеали су, нажалост, срозани. Почели смо да мислимо само о опстанку и почели смо да бивамо активни егоисти и себичњаци пар екселанс. Односи се заснивају на интересу. То је за мене поражавајуће и ја просто побледим при самој помисли да и емоције и дух бивају сведени на то. Никада нећу пристати на то. За мене је материјални свет реалан свет. Чак мислим да је материја један чврсти, тврди, видљиви облик духа и да мора тако да се гледа, али порекло наше у смислу људског бића и људског рода јесте дух. И „у почетку беше реч“, а та реч је дух. Дакле, она је јака, она је творачка и она твори све испред нас и материју и будућност и оно што зовемо успехом, а то је како човек који успе мисли да сачува своју душу — па тако што је та душа била у почетку сачувана. Значи, није новац тај који треба да буде циљ, новац је средство, али за шта?! За зидање и грађење да имаш још више. Наравно, то је један део приче. Али они људи који имају душу и којима је то од гена и од рођења дато, они морају да заштите ту душу тако што ће тај новац уложити у ствари које афирмишу у исто време и душу и идентитет и материјално добро. Ако те равнотеже нема, ако је све само материја, ако је све само глад за стицањем, онда нема никакве разлике. То је свет у коме не желим да живим и да му припадам иако видим да надире, то иде као цунами. Мислим да је време да се духовни људи дигну, да се повежу и да просто спасу егзистенцију и смисао живота кроз и једно и друго. Не треба укинути ниједно. Ја просто не волим искључивост, не волим ту врсту размишљања у коме укидамо постојање зато што штитимо душу, па онда све што је материјално није добро. Не, напротив, мислим да је и једно и друго важно, и једно и друго потребно, али мора да се зна шта је старије и мора да се зна да људска срећа не почива на новцу већ на пуноћи душе. Ако си изгубио душу, никакве паре је не могу заменити.
