Мигранти су главни разлог који је довео до почетка кризе, изјавио је данас у интервјуу „Кронен цајтунгу“ шеф дипломатије Аустрије Себастијан Курц, оценивши политику према избеглицама као драматичну грешку.
Јоханес Хубер, посланик Слободарске партије Аустрије, за Спутњик коментарише последице „брегзита“ и мигрантску кризу.
Да ли постоји опасност од домино ефекта након „брегзита“? Да ли је могућ излазак Аустрије из ЕУ у блиској будућности?
— У овом тренутку, излазак Аустрије из оквира ЕУ се не разматра. Али то ће зависити од даљег правца развоја унутар саме Уније у наредне две до три године. Ако би се наставиле тенденције попут заобилажења одлука националних парламената поводом важних питања, као што је на пример потписивање споразума о Трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству (ТТИП), онда је сценарио изласка Аустрије из састава ЕУ могућ. Али, не мислим да би Аустрија самостално напустила Унију. Ако би се оформила група од неколико држава које би желеле да напусте ЕУ, Аустрија би им се можда прикључила. Овде је важно и то како ће се понети наши источни суседи — Пољска, Словачка, Чешка, Мађарска. То ће умногоме зависити од саме ЕУ: ако Унија буде диктирала своје услове, на пример, за квоте за пријем илегалних миграната, ако Европска комисија буде спроводила принудне мере у вези са ТТИП, онда ће расти незадовољство деловањем Брисела.
Многи траже да се процес европских интеграција умногоме реформише. Како би по Вашем мишљењу могле изгледати те реформе?
— Реч реформе се обично користи када човек не зна шта би друго рекао. Саме по себи, „реформе“ ништа не значе. Питање је у којем правцу би требало спроводити промене, односно реформе. О томе нема ни најмањег консензуса унутар Уније. Велики део најпре западноевропских представника под реформама пре свега подразумева јачање централизације и стварање европске економске владе, па чак и стварање општеевропске социјалне државе са конкретним заједничким минималним стандардима. Други пак под реформама подразумевају враћање великог дела компетенција под јурисдикцију националних правних система. Ко ће овде превладати, засад је тешко предвидети. Сматрам да се у наредним годинама може доћи у пат позицију и да можда никаквих промена неће бити. Према изјавама представника Европске комисије и Европског парламента, може се закључити да обећања која су дата Британцима, у смислу ограничавања централизма, више нису актуелна.
У којој мери је Влада Немачке одговорна за данашњу кризу идентитета у Европи?
— Одговорност Владе Немачке је суштинска, и то из два разлога. Као прво, Влада Немачке је после одређених колебања почела беспоговорно да подржава санкције против Русије и тако заузела проамерички став. Тиме је нанела штету свим европским државама и даљем решавању кримског проблема и украјинског конфликта. А као друго, то је безумна политика отворених врата коју је канцеларка Меркел спроводила прошле године чиме је охрабрила масовну имиграцију, али и масовно разочарање у ЕУ. Са друге стране, и сама Унија је учинила много како би стимулисала миграције. Ту најпре мислим на мере које су европске државе спроводиле када су на европско тло довеле велики број миграната. Проблем је и то што највећи број миграната не може да се врати у своје домове, иако је ЕУ могла са државама, одакле већина избеглица потиче, да постигне одговарајуће споразуме. А у овом случају испада да су за решавање тих питања задужене националне државе.
