Први пут после 85 година у Аја Софији је проучен езан за сабах-намаз, јутарња молитва поводом обележавања 27. ноћи месеца Рамазана. Читању молитве претходио је програм коме је присуствовао и председник Управе за верске послове Турске Мехмет Гормез.
Аја Софија изграђена је као црква у шестом веку, а 1453. године, када су Турци заузели тадашњи Константинопољ, претворена је у џамију. То је и остала скоро петсто година, док Мустафа Кемал Ататурк 1931. није забранио хришћанске и муслиманске службе и храм претворио у музеј, симбол секуларне, модерне републике.
Осам и по деценија касније, Света Софија је симбол битке за душу Турске, између исламиста и секулариста. Пре месец дана хиљаде верника окупило се испред Аја Софије тражећи да она поново буде џамија. „Покидајте окове, отворите Аја Софију“, узвикивали су окупљени.
Исламолог мр Бекир Макић каже да у последњих седам година добар део исламских учењака тражи од турских власти да се Аја Софија проклања, јер би то осликало снагу муслимана, снагу Турске. Случајности не постоје, па и ово што се сада дешава није случајно, каже Макић за Спутњик.
„Оно што се сервира медијима, а медији сервирају нама, то је за неупућене, да се скрене пажња са нечега што је круцијално. То је негде договорено и јако тешко могу да поверујем да је урађено другачије. Треба ми заиста ваљан аргумент. У етар се убаци нешто да се људи забаве, а тамо негде се одрађују крупне ствари, виталне, стратешки значајне. Све што се данас у свету дешава, дешава се из политичких побуда“, каже Макић.
Он са жаљењем додаје да чак и оно што је свето у вери данас поприма друге димензије. Људи данас клањају на трговима, иако су џамије празне, иако је место за молитву за нас џамија. Сви желе да их неко снима, да се види да је ту нешто круцијално урађено, каже Макић.
„Важно је рећи да ти млади имами који предводе молитву испред Аја Софије, колико знам, увек долазе из Меке, места где је Каба, централа свих муслимана. Они су долазили вероватно на захтев неких људи који то организују. Дакле, нису то неке струје из Турске, струје које траже промене. Мислим да се ту ради о озбиљнијим поступцима. Није то онај младалачки подухват, да се види шта радимо. То раде из жеље да се осети снага у томе, иако код нас муслимана не постоји светиште мимо Меке и Медине, нити има било чега што ће бити између човека и Бога, па то не може бити ни грађевина“, каже Макић.
Ипак, он не види никакав проблем у томе да се Аја Софија врати верницима, јер мисли да не би изгубила вредност као свето место на које ће се сви враћати, на коме ће се сви духовно напајати, и муслимани и хришћани. Међутим, Макић је сигуран да би у политичком смислу таква одлука донела велике проблеме, посебно у светлу најновијих турбуленција.
Најбурнија реакција на клањање у Аја Софији стигла је из Грчке. Реаговало је Министарство спољних послова које је акције Анкаре описало као регресивне и на граници са фанатизмом. Поједини молитве у Светој Софији виде као одмазду за одлуку Немачког парламента да се османски масакр над Јерменима у Првом светском рату призна као геноцид, што је поздравио и римски папа.
Иницијатива да се Аја Софија поново претвори у цркву, крајем прошле године дошла је и из Русије, заступници Државне думе подржали су идеју да се она врати Православној цркви у време најзатегнутијих односа Русије и Турске.
Теолог ђакон Ненад Илић каже да су жеље православних у овом случају само жеље, а реалност да се Света Софија налази у Истанбулу и да о томе одлучују власти Турске. Када би се на томе инсистирало, вероватно би дошло до демонстрација и нереда, зато је најбоље да храм остане музеј, а симболички значај који има за нас нико не може да уклони, каже Илић за Спутњик.
„Цела ствар је у томе колики симболички значај за православље има Аја Софија, а колики за ислам. У исламу она нема толики значај, зато нема разлога да се после толико година, колико је била музеј, враћа у џамију. Све ово је пре свега јасна политичка порука, нема везе ни са вером, ни са религијом. А како ће се одвијати даља политика, првенствено зависи од односа Турске и Русије. Очигледно је да сада та моћ гази преко свега и преко верских осећаја“, оцењује ђакон Илић.
Он се нада да је читање Курана у Аја Софији за време Рамазана био пробни балон и да се убудуће, с обзиром на политички развој ситуације између Русије и Турске, на томе неће инсистирати. Ово је било играње симболом, закључује Илић.
„Симбол је данас нешто метафорично, а дубински, симбол је у ствари присуство невидљиве реалности у видљивој. Угрожавање тог симбола је утицање на наш однос према невидљивој реалности. То је озбиљна прича. У овом случају ради се ипак о световном значењу те речи, таквом поигравању. Симбол — дубински је нешто што нам нико сем нас не може пореметити и то је ипак много важније“, закључује Илић.
Аја Софија, ремек-дело византијске архитектуре и уметности уопште, била је највећи храм на свету безмало хиљаду година. Готово сваки историчар уметности ће признати да је срж овог храма византијска, али и истаћи да је свој најлепши део, нестварно лепе мозаике, сачувала управо зато што су, када је претворена у џамију, прекривени малтером. Ова симболика требало би да буде подједнако важна и муслиманима и православнима, јер ово је „Црква свете мудрости“, која је надживела и многе политичаре и многе политике.
