„Данас су се завршиле консултације за одржавање редовног заседања Савета Русија—НАТО. Он ће се одржати 13. јула. Највећа пажња биће усмерена на војну безбедност у светлу оних одлука које се припремају за самит НАТО-а у Варшави. Рачунамо на искрен и озбиљан разговор, а посебно о питањима која се односе на појачане активности НАТО-а дуж руске границе и његов утицај на безбедност и стабилност у Европи уопште и појединим њеним регионима. Осим тога, наставићемо на претходном састанку започету размену мишљења о ситуацији у Украјини и Авганистану“, изјавио је Грушко.
Русија ће као одговор на појачавање поморских снага НАТО-а у Црном мору учинити све да баланс снага у региону не буде нарушен, изјавио је Грушко у интервјуу за „Комерсант“.
„Они су сасвим разумљиви. Ми ћемо учинити све да баланс снага у региону не буде нарушен“, одговорио је Грушко на питање како ће Русија реаговати на појачавање поморских снага НАТО-а у Црном мору.
„То се тиче ваздушне компоненте, поморских и свих осталих средства који буду неопходни“, прецизирао је он.
Грушко је нагласио да се Русија одувек залагала да Црно море остане регион сарадње.
„Сада смо веома забринути због присуства нерегионалних сила, а посебно поморских снага САД, које сада редовно плове у Црном мору“, рекао је стални представник.
„Бродови као што је разарач ’Доналд Кук‘ не само што носе крстареће ракете високе прецизности ’Томахавк‘, већ су снабдевене системом противракетне одбране ’Егис‘“, нагласио је Грушко.
„Ми смо у више наврата упозоравали САД о опасностима приближавања ових бродова руској обали. То су дестабилишући кораци који не само да наносе штету регионалној безбедности, већ подривају и стратешку стабилност“, додао је он.
У НАТО-у морају да схвате да ће агресивне мере алијансе према Русији обавезно добити војно-технички одговор, изјавио је Грушко.
„Нуде нам агресивни програм који нас уопште не занима. У НАТО-у морају да схвате да ће са војне тачке гледишта све ове мере имати само супротан ефекат, јер сви разумни људи (нарочито у војсци) схватају да ћемо ми сигурно дати војно-технички одговор. Ми ћемо предузети све што је потребно да бисмо обезбедили нашу одбрану“, нагласио је Грушко.
Он је истакао да су „кораци које НАТО предузима на источном крилу дефинитивно погоршати ситуацију“.
„У суштини се ради о томе да, користећи војна средства (на пример, ротацију војника и велике вежбе), покушавају да се направе нове линије раздвајања на континенту, како би се спречило спровођење пројекта ’велике Европе‘ и јачање зависност европских земаља од САД“, рекао је овај функционер.
На питање да ли се реторика НАТО-а променила у протекле две године и почетка сукоба у Украјини, Грушко је рекао да је праведно рећи да се не мења усмереност изјава, али тон се поправља. Али данас смо забринути због нечег другог: политички курс који је НАТО изабрао под маском украјинске кризе сада је добио неку врсту војног плана и то је веома опасно. Војни планови усмерени против Русије, неминовно ће стварати и непријатељску политику. НАТО ће све време морати да објашњава јавности зашто пакт троши те ресурсе на одбијање опасности са истока. Свима је јасно да таква претња не постоји.
Али видимо да стереотипи 'хладног рата' тешко одумиру. Осим тога, на ову гомилу стално се убацују нове приче. У последње време другачије, али изгледа озбиљни независни истраживачки центри објавили су доста материјала који треба да покажу да ако се ништа не предузме, онда ће руски тенкови за 30-60 сати доћи до Таљина и Риге.
Политика, па чак и војна изградња не може се заснивати на основу таквог апокалиптичног сценарија који немају никакве везе са стварношћу. Све ово сведочи о томе да се алијанса непријатно осећа у новом безбедносном окружењу. НАТО је створен да би се супротставио претњи са истока и зато сада вештачки измишља себи великог непријатеља и бори се са њим.
У овом случају можемо да видимо да су све оружане интервенције НАТО-а после окончања 'хладног рата' довеле до најтежих последица. Пре свега се ради о војној кампањи против бивше Југославије 1999. године. Многе земље-чланице НАТО-а учествовале су у ирачкој операцији. Последњи пример је бомбардовање Либије 2011. године.
Садашња ситуација на северу Африке и проблеми са којима се данас суочава Европа, пре свега миграциона криза, умногоме су резултат акција НАТО-а. Државе-чланице пакта појединачно и колективно носе одговорност за ово.
