„ШОС је заиста схваћен на више начина као нека врста возила којим се Русија и Кина заједно приближавају“, рекао је Драјзер.
„Та мултилатерална међународна организација пружа потенцијалну платформу и форум за решавање конфликата. Мислим да имамо потенцијално ново средство за склапање мира и доношење просперитетних одлука“, напоменуо је он.
Укључивање Индије и Пакистана у ту организацију је заправо њено прво ширење од оснивања 2001. године. Заједно са другим економским савезима Русија и Кина и неколико бивших совјетских република траже начине да обезбеде услове за развој својих могућности, независно од утицаја Запада.
„Мислим да постоје бројни разлози зашто постоји потенцијал за постојање трајног савеза“, објашњава Драјзер.
„Ако узмете ове ствари заједно, оно што ћете видети јесте једна хармонична и кохерентна стратегија за стварање противтеже Западу. Другим речима, нешто што балансира са униполарном хегемонијом САД и НАТО-а“, додаје он.
Упркос политичким сукобима између Индије и Пакистана, њихово ново партнерство могло би да спречи могућност мешања Вашингтона у односе у Азији.
„Могу ли ове наизглед потпуно различите ствари, бити на неки начин сједињене у формалну везу? На крају крајева, то је оно што доноси добробит овим земљама, и, по мом мишљењу, то је оно чега се САД плаше више него било чега другог“, каже Драјзер.
Иран би могао бити следећа земља која ће се придружити ШОС-у, његов развој могао би имати још већи утицај на имиџ америчке хегемоније.
„Оно што омогућава Ирану приступ великим инвестицијама нема везе са Западом. А то је опет оно што изазива страх код САД и Европе“, напомиње он.
„Да ли ће Запад прихватити да се такмичи са кинеским нафтним компанијама и руским компанијама на иранском тржишту? То би био разарајући геополитички ударац за Вашингтон и боље би било да су забринути због тога и да на то гледају веома пажљиво“, закључује Дрјазер.
