Уочи 11. јула и обележавања годишњице у Сребреници, учесници скупа поручили су да упркос страдањима Бошњака постоји и шира слика тих догађаја, те да је неопходно представити истину о великим страдањима Срба, како деведесетих година, тако и током целог 20. века.
„Ми не бежимо од јула 1995. године, али важно је знати целокупну слику. Истина о томе се крије како би се скренула пажња са страдања Срба у Другом светском рату. Србима се намећу кривица и улога агресора, али пропаганди која постоји треба се супротставити чињеницама“, упозорио је политички аналитичар и модератор скупа Александар Павић.
Вечито питање о којем ће се вероватно дискутовати још много година биће утврђивање тачног броја жртава. Међутим, Павић истиче да, иако се у пресудама Хашког трибунала спомињу различите цифре, почев од 4.970 из другостепене пресуде генералу Здравку Толимиру, па све до 8.000 из пресуде генералу Крстићу, за злочине почињене против Срба из Сребренице до данас нико није осуђен.
Према речима магистра историјских наука Немање Девића, страдање Срба у сребреничком крају потиче још од почетка Другог светског рата. Хапшења и убијања истакнутих Срба почињу већ уочи Видовдана 1941. године, што је, како је рекао, веома симболично.
И виши кустос Музеја жртава геноцида Ненад Антонијевић сматра да је злочин над Бошњацима 1995. године у Сребреници засенио злочине који су над Србима из источне БиХ и Подриња почињени током целог 20. века, а који имају карактер геноцида.
Када је реч о Другом светском рату, објашњава он, нису криви само окупатори, већ и Хрвати и Муслимани, који су били груписани у паравојне формације, односно у припаднике Независне Државе Хрватске.
„Хрвати и Муслимани имали су намеру да униште српско становништво. Посебно се издвајају злочини Црне легије 1942. и 1943. године. Велики број жртава убијен је хладним оружјем, на суров начин, те су се чак и Немци у својим извештајима гнушали над злочинима“, истакао је Антонијевић.
Он је додао да се злочин над Србима наставио од 1992. до 1995. године, посебно 1992. и 1993. године, али да су сви ти злочини и континуитет геноцида над Србима засењени јулом 1995. године због двоструких аршина међународне заједнице.
Генерал у пензији војске Републике Српске Винко Пандуровић каже да је неопходно у обзир узети сва та дешавања када се сагледава злочин над Бошњацима, будући да је у време између ратова мржња, која је владала међу народима БиХ, потиснута и замрзнута. Велики део злочина је, додаје, последица реваншизма због губитака и патњи које су раније претрпели Срби.
„Многе приче испричане о Сребреници уперене су против интереса српског народа у целини, међутим, важно је истаћи да та сва страдања нису била резултат плана или организованог деловања војске, већ су се ствари отргле контроли за шта су одговорни појединци. Нико до сада није доказао да је постојао план масовних убистава, као и да је постојала свест и геноцидна намера“, истакао је он.
Пандуровић је објаснио да су масовна убиства дошла као резултат појединачног инцидента, пошто је један од заробљеника из 28. Дивизије војске БиХ, након што је војска Републике Српске ушла у Сребреницу, успео да отме пушку и убије једног старешину из специјалне бригаде МУП-а, што је изазвало ланчану реакцију убијања заробљеника.
Учесници скупа такође сматрају да рат против Србије још увек није завршен, док адмирал и експерт одбране у Хашком трибуналу на процесима за Сребреницу Бошко Антић каже да је данас мир наставак рата другим средствима. „Налазимо се у једној од етапа рата против Срба и Србије, а уколико би признали геноцид, био би то крајњи пораз и питање је како би након тога завршиле Србија и РС“, истиче он.
И Павић упозорава да је Сребреница постала важно средство за модерне империјалисте и моћне западне силе које користе изговор заштите цивила од потенцијалних геноцида, како би интервенисали у другим земљама попут Либије и Сирије.
„Зато је наша борба толико тешка, јер непријатељ није само у Сарајеву, који свесно пропагира све ове тезе, већ је то читав политички Запад, у последњих 25 година. Сребреница је уткана у документе УН, на основу којих је развијена доктрина одговорности о пружању заштите, изгласана још 2005. године, по којој је међународна заједница дужна да интервенише свуда где је цивилно становништво наводно угрожено и где је поље суверенитета окренуто наопако“, наглашава он.
Павић сматра да су случајеви попут Сребренице и Руанде узети као показатељи да западне силе делују где хоће, што је доказано и низом интервенција након 1995. године, у којима је увек главни ратни поклич био: „Морамо да спречимо још једну Сребреницу“. Сребреница је, додаје он, коришћена у Конгу, Ираку, Сирији и Либији, а иста доктрина је коришћена још у 28 различитих резолуција Савета безбедности како би се оправдало спољно мешање у унутрашње ствари разних држава.
