Сви путеви воде ка Косову. То би могао да буде епилог Самита земаља Западног Балкана када је реч о односима Београда и Тиране, с обзиром на чињеницу да су се домаћини Самита француски председник Франсоа Оланд и немачка канцеларка Ангела Меркел озбиљно потрудили како око албанског премијера Едија Раме, тако и око српског премијера Александара Вучића.
И Албанија и Србија тренутно су у европском возу, а чињеница је да те две најмногољудније земље Западног Балкана имају и највећу тачку раздора — Косово, које их, како је то апострофирао Рама, и спаја и раздваја.
Чињеница је, међутим, да су домаћини Самита отишли задовољни због, као су истакли, доброг односа Тиране и Београда. А ради сваке сигурности, добре односе две државе су учврстили парама које ће дати за нови инфраструктурни пројекат, изградњу ауто-пута Ниш-Драч преко Косова.
Истина, путева никада доста, али да ли ће се на том путу између Косова и Србије једног дана наћи међудржавна граница или не политичко је питање око којег две стране немају исти став. Јер док Рама тврди да је једини проблем са Београдом то што није признао Косово, Београд и даље о Косову размишља као о свом делу територије, што је по међународном праву и тачно.
Да ли Тирана или Београд имају боље карате у рукама тешко је закључити само на основу тога да ли је Рама седео на Самиту поред Меркелове, или Вучић у чело стола лидера земаља Западног Балкана.
Политички аналитичар Павле Димитријевић каже да је то тешко коментарисати, јер ствари процењује свако из свог дворишта.
„И једни и други, генерално гледано, имају јак утицај, са тим што Београд има већи политички утицај на непосредну стварност на Косову. Дакле, директан утицај Србије је тренутно апсолутно већи на Косову и око Косова, него што је то случај са Албанијом. Ипак, не треба да изгубимо из вида утицај и однос које Тирана има са Приштином, са којом су административне границе готово обрисане“, истиче Димитријевић.
Анализирајући понашање лидера ЕУ у контексту обе државе Димитријевић не може да се отме утиску да је „на снази“ покушај да се кроз заједничке пројекте две државе, као што је изградња ауто-пута, скрене пажња са главне политичке ствари.
„Мислим да је поента у томе да се покаже да питање статуса Косова, односно граница није уопште релевантно, већ се у први план стављају радна места, привреда… Тако да претпостављам да ће у будућности акценат бити стављен на улагања у неке животне ствари, а да се из вида изгуби статусно питање, и да оно народима који живе на Косову једноставно постане — небитно“, тврди наш саговорник.
Димитријевић те своје наводе поткрепљује једном додатном, заборављеном чињеницом, која се не тиче тога како Срби доживљавају Косово, већ како га доживљавају Албанци.
„Не бих се изненадио да у наредном периоду постане велико питање — да ли ће Албанцима бити важно на ком простору живе. Да ли ће то бити Косово, које ће бити независна држава, или ће под теретом економске кризе, немаштине, исељавања и свега другог тражити нека алтернативна решења. На пример, унију са Албанијом, протеривање међународне заједнице, другачији статус… То су заправо идеје и концепти који су паралелно везани са овим што је сада стварност и које гравитирају као легитимне, јер о томе се увелико прича, а има и доста поборника“, тврди Димитријевић.
Дакле, не може а да се не помисли да међу Албанијом и Србијом не постоји само једна тачка раздора — Косово, већ и чињеница да је Србија престала да сања о Великој Србији, али да Албанија није о Великој Албанији. Ако је циљ Самита балканских лидера био да умири и увери балканске државе, које су кандидати за ЕУ, да се после изласка Велике Британије из Европске уније политика Брисела неће мењати, сасвим сигурно су успели и да ураде додатни посао да обезбеде сарадњу Београда и Тиране преко „косовског моста“, чиме су бар на неке дуже стазе обезбедили мир између те две нације.
