Реч је, укратко, о утицајној организацији која се залаже за Европску унију која ће интерес Сједињених Америчких Држава увек стављати испред сопственог, али која ће бити довољно снажна да те интересе и спроведе.
Зарад разумевања процеса у којима живимо, оцене ове организације потребно је анализирати пажљиво, а у једној од оцена које су недавно изнели — у студији „Повратак у нестабилност: како миграције и политика великих сила прете Западном Балкану“ — каже се да се „геополитика вратила на Западни Балкан“, а са њом и нестабилност, схваћена као смањивање западног утицаја услед раста утицаја Русије, Турске и заливских земаља.
Битка за Западни Балкан, текућа и предстојећа, била је у петак тема „Спутњик интервјуа“ са Стефаном Каргановићем, председником НВО „Историјски пројекат Сребреница“, и новинаром Жељком Цвијановићем, главним уредником портала „Нови стандард“.
„Западни Балкан је више политички него географски термин који се односи на, условно речено, непокорене државе централног Балкана“, каже Цвијановић.
„То је пре свега Србија, затим Македонија, у извесном смислу Црна Гора јер тамо не постоји јединство народа и владајуће класе у смислу геостратешког опредељења, и, наравно, Република Српска у Босни и Херцеговини. Тај део Балкана амерички потпредседник Џозеф Бајден назива недовршеним послом, а државни секретар Џон Кери каже да је то простор који се налази на линији ватре између Русије и западног света. То је простор коме прети дестабилизација. А дестабилизација нам прети зато што су нам се, по први пут у последњих 25 година, са друге стране — захваљујући Русији и Кини — отвориле озбиљне алтернативе.“
Сведочећи пред америчким Конгресом, заменик помоћника америчког државног секретара Брајан Хојт Ји изнео је податак да су САД у последњих 25 година у изградњу прозападних структура на Западном Балкану уложиле чак седам милијарди долара. С обзиром на толику инвестицију, како је могуће да ЕЦФР — и не само ЕЦФР — упозорава да им наш регион клизи из руку?
Стефан Каргановић: „Поставља се питање шта они подразумевају под контролом, а склон сам да верујем да у виду имају тоталну контролу, оно што се назива доминација пуног спектра… Са становишта самог Балкана, сваки вид мултиполарности је по дефиницији добар. Западни став је, међутим, тоталитаран — прихватљиво им је једино да само они имају утицај на наш регион… Ако се посматра на тај начин, онда очигледно, с обзиром на улагања која премашују и оно што су уложили у Украјину (пет милијарди долара, по признању помоћнице државног секретара Викторије Нуланд), они нису постигли жељени циљ. И то је свакако један од разлога за ове турбуленције којима присуствујемо, тим пре што они посматрају трендове и виде да постоји реална могућност да локални политичари покушају да експериментишу с некима од алтернатива које су се појавиле…“
Жељко Цвијановић напомиње и да је, због економске кризе и опадања Запада од 2008. године, дошло до смањења његове меке моћи. Насупрот томе, како наводи студија ЕЦФР-а, долази до раста руске меке моћи, за шта се, поред осталих, „оптужује“ и Спутњик. „Спутњик је у Србији мало већа кап у мору прозападних медија“, каже Цвијановић.
„Али се он далеко чује управо зато што нуди алтернативу, Спутњик међу другим медијима изгледа као усамљени човек с оне чувене фотографије из времена нацизма, где стотине људи држе подигнуту руку у знак поздрава, а он једини држи спуштене руке и ви заправо на тој слици видите само њега. Мислим да је то проблем који је западним планерима направио Спутњик.“
Студија ЕЦФР-а, осим што упозорава на раст руског утицаја у нашем региону — пре свега у Србији и у Републици Српској, у мањој мери у Македонији и Црној Гори — говори и о расту утицаја Турске, најпре у Босни и Херцеговини и на Косову. С тим у вези, шта можемо да очекујемо? Цвијановић подсећа да је, „историјски, утицај Турске на Балкан негативан и деструктиван. Ипак, отопљавање односа Русије и Турске отвара могућност да њен утицај на Балкану буде питомији, премда ту треба бити веома опрезан“.
Стефан Каргановић пак сматра да су, „логиком својих геополитичких положаја“, Русија и Турска у БиХ неминовно супротстављене — Русија подржава Републику Српску и дејтонско уређење БиХ, Турска подржава Сарајево и његове тежње за доминацијом и унитаризацијом БиХ. „Не видим брз и лак начин да се овај сукоб интереса изглади“, каже саговорник Спутњика.
Како ће Запад реаговати пре свега на оно што га највише забрињава, а то није Турска на Балкану већ, искључиво, Русија?
Жељко Цвијановић: „После ’брегзита‘, који је Западу нанео огроман ударац, постоји озбиљан притисак на Немачку да ни по коју цену не дозволи да земље Западног Балкана остану изван Европске уније, чак је могуће да ће са тиме и да се пожури, по сценарију који смо већ видели са Румунијом и Бугарском, а који је Унију већ скупо коштао. Ни једној од две сукобљене струје унутар ЕУ, дакле ни федералистима ни онима који се залажу за примат националних држава, не пада на памет да приме ни Србију ни остале земље Западног Балкана, али они покушавају да нађу компромис са Америком — и то смо видели пре неколико дана у Паризу (на Самиту Западног Балкана) — и да нас оставе у некој врсти геополитичке чекаонице, и то из само једног разлога: да не бисмо прешли у други геополитички модус, онај који у војном и политичком смислу представља Русија а у економском Кина.“
Да ли ће, како би то спречио, Запад прибећи већ опробаном моделу изазивања обојених револуција, као што је ових дана упозорило и руско Министарство иностраних послова преко своје портпаролке Марије Захарове?
„Забринут сам да је такав развој догађаја заиста могућ, јер је очигледно да се одвија латентан процес, макар, припреме инфраструктуре за извођење обојене револуције у Србији“, каже Стефан Каргановић, наводећи поред осталог протесте због рушења у Савамали, али и паралеле с догађајима у Тунису који су послужили као окидач за избијање Арапског пролећа.
ЕЦФР тражи од Европске уније да, зарад избацивања Русије с Балкана, Србији моментално испоручи захтев за неодложним увођењем санкција Русији. Истовремено, међутим, ЕЦФР-ова студија преноси и резултате истраживања јавног мњења у Србији, који показује да скоро две трећине грађана Србије сматра да су односи са Русијом најважнији за интересе Србије, наспрам мизерних дванаестак процената оних који сматрају да су за наше интересе најважнији односи са ЕУ.
„Такво расположење народа није само ограничавајући фактор за увођење санкција Русији, то је фактор преко кога се не може прећи, и који није заснован само на тренутној политици већ и на историји и на емоцијама“, каже Жељко Цвијановић. Ипак, додаје, ствар је тиме далеко од решене: „Искуство са западним земљама у последњих 25 година говори нам да они никада нису одустајали од својих циљева, једино су мењали стратегије и тактике да дођу до њих… Мислим да ће ове јесени фокус бити стављен на притиске на власт у Србији, како би пристала на потпуно одрицање од Русије. Оно што је охрабрујуће јесте чињеница да власт, хтела то или не, једноставно не сме да пристане на ове захтеве.“
Смемо ли да се надамо да ће — због „брегзита“, неизвесне будућности Европске уније, кризе италијанског банкарског сектора која има потенцијал да потопи пројекат евра… — Запад бити исувише заокупљен собом да би се посветио и Западном Балкану.
„Упркос свим проблемима с којима се суочава, мислим да ће Запад имати довољно снаге да се фокусира на Западни Балкан. Имамо посла с једном веома моћном, глобалном коалицијом која, чак и када је опхрвана унутрашњим проблемима, има довољно снаге да се ухвати у коштац са Србијом и Републиком Српском, Македонијом и Црном Гором. Моја сугестија властима ових земаља је да не очекују слабости друге стране, већ да разраде стратегију за преживљавање. Они могу да се одупру, могу да преживе, али не без озбиљне стратегије на основу које ће то учинити“, закључује Стефан Каргановић.
