Крајем прошлог месеца одборници Града Београда именовали су драматурга и сценаристу Игора Бојовића на функцију вршиоца дужности директора позоришта „Бошко Буха“, после изненадне смрти претходног директора, глумца Милорада Мандића Манде. Бојовић, који иза себе има врло интересантну и богату биографију, говорио је за Спутњик о плановима за наставак адаптације позоришта, о љубави према руској књижевности, као и о свом деди, славном сликару Петру Лубарди.
Имате прилично велико искуство у руковођењу културним институцијама. Од 1998. године до пре неки дан били сте на челу Позоришта лутака „Пинокио“. Колико је то захтеван посао у земљи где култура свакако није у првом плану?
— Могу рећи да сам стекао много искуства радећи ових 20 година, и да је то један од најтежих послова који се у позоришту може радити. Управник живи животе свих запослених, кроз њега прођу енергије свих њих, радећи на пројектима, на једном глобалном нивоу бавећи се позориштем које води. Веома одговоран посао, посебно када је реч о позоришту за децу, пошто је то врста позоришта која је последњи бастион културе у нашој земљи. Ми заправо не школујемо само публику за позориште за одрасле већ и грађане ове земље, и отприлике када у некој држави видите какво је позориште за децу онда ћете знати и каква је та држава.
Који су Ваши приоритети као новог директора позоришта „Бошко Буха“? Када се планира завршетак реновирања позоришне зграде?
— Бивши управник позоришта „Бошко Буха“ Милорад Мандић Манда, који је завршио на трагичан начин, бавио се заправо једним донкихотовским послом радећи све оно што је могао да би се то позориште реновирало. Мој приоритет ће свакако бити да се настави реконструкција позоришта, да се она одради према највишим могућим стандардима, колико је то могуће. Као и, наравно, да се одржи репертоар позоришта, да се на њега врате представе које су биле носећи стубови репертоара овог позоришта, по којем је оно познато. Трудићу се да се очува дух тог позоришта, који је другачији од свих других у овом граду. Моји текстови се у „Бухи“ играју већ двадесет и нешто година, четири или пет комада је извођено, и у том смислу бих могао рећи да ћу и даље тежити да будем један делић правог духа позоришта „Бошко Буха“.
У једном разговору, Милорад Мандић Манда се пожалио да „Буха“ сам финансира своју реконструкцију, односно да град није желео да уступи никаква средства за обнову позоришта. Да ли има изгледа да се та ситуација промени?
— Знам да је велики број донатора учествовао у његовом раду, да је он и својим делом и својом харизмом успевао да привуче људе, да их анимира и да их убеди да уђу у реконструкцију позоришта заједно са њим, са једном огромном енергијом. Оно што могу да кажем јесте да је Секретаријат за културу на челу са господином Владаном Вукосављевићем у потпуности стао иза овог избора, са чврстим обећањем да ће се ући у реконструкцију на прави начин, да ће град у потпуности подржати адаптацију позоришта „Бошко Буха“. Верујем да ће тако бити и са Републиком. Након ове велике трагедије, након тога што је у тај Скадар на Бојани већ „узидан“ један живот, мислим да је то прилична опомена и приличан испит и за ово друштво и за нашу земљу.
А да ли сматрате да у овој земљи увек мора да се догоди нека велика трагедија како би се пробудила свест друштва, политичког врха, како би се мало више цениле институције од културног значаја?
— Мене свакако не радује што се ово догодило на овај начин. Манда је био и мој лични пријатељ, и иако сам имао велико искуство као управник, дешавало се да код њега у одређеним ситуацијама идем по савете, и увек ми је несебично помогао. Надам се да се овај немили догађај неће брзо заборавити, и да ћемо наставити да спроводимо мисију коју је он започео, као и да ћемо је на најбољи могући начин по позориште „Бошко Буха“, по децу овог града и ове земље, што би он сигурно највише желео, и спровести.
Рођени сте у Никшићу, драматургију завршили 1995. на Факултету драмских уметности у Београду као студент генерације. Похађали сте Интернационалну школу драматургије при Краљевском дворском позоришту у Лондону. Велики део живота провели у Паризу… Ваши комади су играни широм света. Како, као човек који је упознао светске културе, гледате на тренутно стање у нашој? Шта нас највише разликује?
— Мислим да је код нас највећи проблем недостатак система у култури. И то стално покушавање формирања неког система који је можда најбоље решен управо у позориштима за децу. Позоришта за децу су некако успела да се профилишу, да имају свој репертоар по којем се једна од других разликују, а истовремено имају исту циљну групу.
Није много познато да је Ваш деда био чувени сликар Петар Лубарда. Написали сте и сценарио за филм о његовом животу. Да ли сте по њему наследили љубав према уметности?
— Могао бих рећи да сигурно једним делом јесам и са његове стране. Моја мајка је имала дара за литерарно стваралаштво, а отац ми је био професор светске књижевности који је докторирао бавећи се Лавом Толстојем. Његова докторска дисертација се зове „Лав Толстој у Срба“. А ја могу да се похвалим и да сам добио име по руском епу „Слово о полку Игорову“, који је мој отац у то време преводио.
Ваш отац и Шекспир су „криви“ за Ваше професионално опредељење. Појасните нам како.
— Рано сам научио да читам и пишем. Отац је прекуцавао своју докторску тезу, док сам ја седео поред њега и диктирао му, како би му то брже ишло. Јако сам се важним тада осећао, сматрао сам да правим једно велико дело заједно са својим оцем. И некако ме је он и увео у свет руских класика, који ме је окупирао и у којем ћу остати целог живота. А у некој фази одрастања, у пубертету, када мушкарац поништава оца и покушава да се избори неким супротним ставовима, ја сам открио Шекспира као некога кога је Толстој мрзео, да бих се супротставио оцу. И тако сам се заправо окренуо позоришту јер сам заволео и његово дело које ме и данас надахњује. С једне стране руски класици, а с друге стране Шекспир и све остало до чега сам касније у свом раду дошао.
Да ли можете са нама да поделите анегдоту везану за Пушкинов споменик?
— Када је Медведев долазио у Србију и када је Пушкинов споменик требало да буде постављен, догодиле су се одређене компликације. Од тога да нису знали где ће да га сместе, до папира који нису били у потпуности сређени. Понудио сам да „Пушкину“ уступим привремени смештај у холу позоришта лутака „Пинокио“ у Земуну до тренутка док буде постављен где је планирано. Пуна три месеца публика је имала јединствену прилику да види Пушкинов споменик у „Пинокију“ пре него што је нађено дефинитивно место за њега.
