„Дешава се да људи у Русији реагују врло негативно када чују да сам странац, из Француске. Очигледно мисле да су санкције уведене мојом кривицом. Мислим да ти људи превише гледају телевизију“, говори он.
Антоан Дукател не пати од носталгије и сматра да је Француска била другачија у време када је он био дете.
„Сада се у самој Француској готово не може осетити права француска култура. Раније је држава била слободнија, а људи више јединствени“, сматра Дукател.
Пре него што је одлучио да се пресели у Москву, Антоан је неколико пута посећивао Русију. Савет пријатеља је био пресудан да се он одлучи на такав корак.
„Руски језик сам почео самостално да изучавам. У почетку су ми пријатељи преводили делимично на енглески, а потом на руски. Али, то је све било компликовано. Руски је тежак, и сад имам часове са професором језика“, рекао је Дукател.
Породица Антоана Дукатела је била против његове одлуке, али су његови ближњи временом постали чести гости Моксве. Млади Француз је одлучио да родитеље у потпуности упозна са животом у Русији и зато је маму одвео на „дачу“ — типичну руску викендицу.
„Родитељи нису знали шта је то ’дача‘ и били су благом шоку, у почетку им се није допало, али касније су заволели такав начин одмора. Мама је сад у потпуности заљубљена у Москву“, смеје се Дукател.
Млади Француз не живи у центру већ у једном новом стамбеном насељу на периферији и одлично се сналази у граду.
„У Русији је све другачије. Француска и руска култура се веома разликују. Руси су отовренији него Французи. У продавницама делује да су продавци нељубазни, али већ после пар речи схватате да су то љубазни, пријатни и драги људи“, каже он.
Млади Француз ради у агенцији НВМ, бави се веб-дизајном. Има мало слободног времена и сања да путује Русијом.
„Осим Москве, видео сам само Санкт Петербург. Бивша престоница је мирнија и изгледа више ’европски‘, али, Москва ми се више допада јер је све брже и активније. Желим да пропутујем, да видим Камчатку и Крим“, истиче Дукател.
Још једна љубав Антоана су совјетски филмови — за које каже да су понекад тужни, али ипак пре свега добри.
„Гледао сам ’Иронију судбине‘. Руски филмови су понекад прилично тужни, понекад помало спори, али пре свега потпуно другачији од онога што се може видети у САД или у Европи“.
Антоан сматра да остатак света гаји много нетачних стереотипа о Русији.
„Многи сматрају да су Руси хладни људи и да за доручак, ручак и вечеру једу боршч. А још ме често у Француској питају да ли стварно медведи ходају по улицама. Не, у Москви нисам видео медведе, зато и желим да одем на Камчатку“.
