Аутор култних књига „Кад су цветале тикве“, „Чизмаши“, „Петријин венац“, одговарајући на питање када је схватио да ће робијање у најстрашнијем југословенском казамату постати доминантна тема његовог живота и стваралаштва, открива да је до те свести дошао у току рада.
„Када су забрањене ’Тикве‘ схватио сам да ће уз ту дреку и повику остати на томе да сам издајник, непријатељ, члан пете колоне… А пошто сам видео и то да неће нико написати ништа што би било истинитије о тим догађајима, кренуо сам ја сâм. Одлуку о томе донео сам седамдесетих година прошлога века, а први пут сам са једним пријатељем сео за машину која ће снимити наше разговоре 1978. године. Јосип Броз је био жив, седели смо у мраку, у затвореној соби са навученим завесама и у атмосфери гушења од дуванског дима провели смо три-четири сата. Био је то први разговор који сам обавио, а мој први саговорник био је Федор Миша Пифот, мој другар на Голом отоку, и то ми је и данас. Тај посао који сам почео те 1978. године на извесан начин се не завршава ни данас.
Као писац могли сте се остварити на другачији начин, Ваша књига „Фреде, лаку ноћ“ већ се сматрала прекретницом у модерној српској књижевности… Вас, међутим, усисава тема Голи оток, Ви то бирате, или тема можда бира Вас?
— Десио се случај који ми је ишао наруку. Рукопис књиге „Фреде, лаку ноћ“ од шест приповедака предао сам 1965. године редакцији Матице српске. А 1966. Јосип Броз је сменио свог главног полицајца Александра Ранковића. Како је Ранковић био смењен, уз остале, можда много важније догађаје у Југославији, пала је и мрежа контроле над књижевношћу. Дотле је сваки жири, свака књижевна редакција, да не говорим о информативним редакцијама, имала свога удбаша, бар једнога, који је из дана у дан контролисао шта се догађа. Сад је Ранковић пао, пала је та мрежа, и тако се десило да сам за прву књигу, која је изашла почетком 1967. године, добио Октобарску награду града Београда. Морам да кажем да нисам био једини човек из литературе коме је та ситуација погодовала. Мислим да је исту ту награду — док се режим није стабилизовао и наново успоставио контролу — добио и Жика Павловић, а ту или неку сличну награду добио је и Матија Бећковић. Било нас је неколико писаца који смо просто улетели у књижевност, и то са великим признањима, захваљујући томе што је у том тренутку полицијска контрола била пала у воду. Касније је режим пронашао уметничке савете, књижевне савете итд. који ће је опет успоставити, али мање тврду и опасну.
Са 17 година постали сте политички дисидент, и то је стање дисиденства трајало дуго. Да ли траје и данас?
— Ја сам слободан човек, а не дисидент. Све се то десило из моје тврдоглавости, из мог веровања у тај режим, јер тада, као дечак, нисам могао да знам шта је све режим радио за свој опстанак. Кад сам био на матури постао сам члан средњошколског одбора народне омладине и био сам задужен за културу. Те школске године, кад сам имао 18, два моја друга из разреда била су ухапшена. Један зато што је изговорио виц, рекао је: „Кад будемо завршили први петогодишњи план наша тешка индустрија ће производити дрвене чешљеве“. Неко је то дојавио, постоји мишљење да је то урадила чак сама професорка, и негде у марту 1949. године тај мој другар, који је био две године старији од мене, ухапшен је.
У исто то време о једном трошку био је ухапшен и један момак из мешовитог одељења који је био чак пет година старији од мене. Тај млади човек био је својевремено у равногорском покрету и као млад четник једно време и у шуми. После ослобођења је ухапшен, али пошто није имао крупних злодела пуштен је и са извесним закашњењем дошао је натраг у гимназију, у којој је заједно са оним творцем вица — поново ухапшен. Ја сам се осећао надлежним да се против тога буним. Неколико месеци до матуре провео сам опомињући људе који су то починили да нема никаквог смисла због таквих ствари хапсити младе људе, прекидати им школску годину. Опомињали су ме да престанем да причам, али ја се нисам заустављао. Положио сам матуру, отишао на радну акцију — на изградњу ауто-пута Београд—Загреб, не знајући да већ имам досије у Удби.
И доспели сте на Голи оток. Да ли само из идеолошких разлога, или и због тога што сте се успротивили насиљу и бранили другове?
— Било је и једних и других разлога. Тако је увек у животу кад претрпите неку неправду: умеша се свашта. Ја сам у међувремену остао и без другог родитеља, мајка ми је умрла кад ми је било годину дана, тетка која ме је одгајала кад ми је било 16, а отац кад ми је било 17. Нашао сам се такорећи на улици. Кад имате такву ситуацију, такве проблеме какве сам ја имао, онда можете да дођете до различитих животних и — да тако кажем — политичких закључака. Наравно да сам био јако разочаран идејом која ме је захватила као младића од 15 година. Ухапшен сам као неко ко се буни против тога и ко не дозвољава удбашима да га претворе у крпу. И кад доживите да вас у затвору претуку, једва дочекате да устанете и да нешто запевате…
Све је то погодовало Вашој литератури. И док Вас све више прихватају и публика и критика, удбаши не мирују. Стално се догађају чудне ствари са Вашим делима — не само да су забрањене „Тикве“ него водите и маратонски судски спор са женом која Вас је оптужила да сте јој покрали живот и преточили га у „Петријин венац“.
— То се десило после снимања филма „Петријин венац“. Филмаџије које нису имале дара да стварају добра филмска дела измислиле су да сам ја описао живот једне у то време старије жене, неписмене, и да сам дужан да јој нешто платим. Тај новац је био велики, и ја га нисам имао. И онда ме је један адвокат, бивши удбаш, тужио у њено име. Тај процес је трајао пуних 13 година и вероватно је најкрупнији књижевни процес који се десио у тадашњој Југославији.
А зараћене стране су писац и његов књижевни лик.
— Да, али на крају је суд пресудио у моју корист. Случајно сам срео жену која је била један од судија и која ми је испричала да је заправо то покренула Удба, и да је јако инсистирала код председника суда да будем осуђен и да платим. Судије су се некако одупирале, и на крају донеле пресуду у моју корист. Та жена је ипак нешто добила од људи који су је гурнули у процес — станчић у суседној варошици где дотле није живела.
Шта данас после свега мислите зашто је Броз забранио „Тикве“? Зашто је на документу који сте имали прилику да видите писало „не“?
— Не знам шта је значило то „не“. Да је стајало рецимо „да“, могло је да значи: убијте га, ухапсите га, уништите му породицу. Броз је сам у свом говору поновио исту ону формулацију коју је имао у нападу на Бранка Ћопића, рекао је: „Ми њега нећемо хапсити“. Мене је то смирило. Нисам поправљао текст, чупао косу, плакао. После Титовог говора те две јадне моје књижице биле су избачене из библиотека и нико није знао где се налазе. Морам да кажем да ме је тада одбранила књижевна критика. Постојао је један број храбрих људи који су наставили да о мени пишу афирмативно, као да се није ништа десило. И то је потрајало тако од 1967. до објављивања књиге „Петријин венац“. Она је доживела велики успех, добио сам и Андрићеву награду, и све је почело да иде неким бољим, очекиванијим током.
Кад се данас осврнете на свој пут, шта бисте на њему мењали, другачије чинили?
— Сигурно не бих опет изабрао један тако ужасан логор какав је био Голи оток, али бих се опет борио против тортуре и насиља. Чак сам на известан начин и наставио да се у књижевности борим против тога. Када је 1982. Гојко Ђого био у затвору, предложио сам Удружењу књижевника да оснује одбор за заштиту уметничке слободе. И тај предлог је прошао, одбор је одмах почео да ради и да протестује против сваке забране у култури и књижевности. Стално је писао неке протесте, неки од њих су и долазили до јавности. Последња забрана у књижевности изречена је 1988. године „Књижевним новинама“, због чланка у којем сам рекао да Политбиро СКЈ представља највећег злочинца у савременој Југославији.
Пре неколико година у Русији су први пут објављене Ваше књиге о Голом отоку. Како Руси данас са толико деценија дистанце реагују на причу писца који је страдао зато што је био русофил?
— Ја сам књижевни, а не политички русофил. Не бавим се политиком, а сматрам да се ниједан клинац од 15 година није могао озбиљно бавити политиком. И дан-данас сам русофил, као поштовалац Толстоја, Чехова, Достојевског, Горког, Шолохова… То је огромна плејада писаца коју ниједан народ на планети нема и коју не може у својој историји да забележи. У политику се не мешам — то ме не занима. Моја прошлост, која је била тако страшна, јако много је радила за моју књижевност, и ја сам доста из ње црпео. Надам се да је то уродило добрим плодовима.
