— Нема на почек! У Европи се дрма, можда ме ухап… можда и не буду имали времена за наше реформе. Зато, ко има да плати — робу дајте, ко нема, нека шмрче аспирин — рече Хашим телефоном неком од сарадника и завали се у фотељу.
„Ипак сам ја професор историје, а они мени тако. Ја да им мешам робу“, помисли и маши се за даљински.
— Сафете, где је оно чудо, упали ми „Пинк“, ‘оћу да видим шта Вучић данас из Београда поручује — рече батлеру.
Кафа „Код коња“
„Српска напредна странка позива чувеног политичког аналитичара Зорана Пановића и телевизију Б92 да нам наведу само једно име ’од тих многих‘, како саопштавају јавности, ’који су одбили Александра Вучића‘ за тобожње учешће у будућој Влади Републике Србије“, чуло се са великог плазма телевизора.
— Сафете, колико пута сам рекао да скинете ово хеклано миље са ТВ-а!!! Чини ми се да Пановић има шишке.
„Молимо их да наведу само једно име, једно једино од ’тих многих‘, може чак и без презимена, и да саопште јавности ко је та особа која је, како тврде Пановић и Б92, одбила позив Александра Вучића“, чуо се из оффа наставак саопштења СНС-а.
— Сафете, зови Београд, видиш да одбијају. Ако ме хоће, повешћу и тебе. Пусти ти ове наше реформе, споменике америчким председницима, ‘оћу, бре, да пијем кафу „Код коња“, а да ми Београђани климоглавом кажу: „Поштовање, министре“.
— Ухапсиће вас чим сљетите на Сурчин!
— Сафете, ниси ти ту да мислиш. Чујеш ли да кажу — може само име. Зови, поручи да је Хашим на вези.
Сафет оде из просторије, а Хашим размести столове као да је на Тргу републике у Београду и поче да отпоздравља замишљеним пролазницима.
— Шефе, и даље је заузето — уђе после 12 сати и 44 минута батлер у просторију док је Хашим и даље климао главом.
Потражња за опонентима
За то време у Влади Србије Сузана Васиљевић са десне стране радног стола држи два листа формата А4, а са леве екстерни хард-диск на коме је у Ексел табели три милиона људи са именом и презименом, биографијом и фотографијом.
— Пусти ове леваке, шта кажу десни?— обрати јој се Александар Вучић.
— Шефе, на које леваке мислите?
— Ма, на ове са диска, са њима је лако.
— Аха, на ова два листа као да играм таблић, само пишем рецке, прецртавам.
— Ти то ниси лепо записала бројеве. Чуј, избацује централа. Па још као одбијају.
— Шееефе, ево га…
Васиљевићка пребацује везу.
— Бунга, бунга, Борис, српски Џорџ Клуни.
— Хало, какав Борис, он је од Томин… од моје победе, у другом филму.
— Ооо, Ивица, о ти враже, Силвио овде. Моја фамилија ће ценити то што си позвао кад нисам на власти.
— Господине Берлускони, Александар Вучић овде, манда… премијер Србије што је био, што јесте и што ће бити.
— Александар, пријатељ мој, каква част. Баш синоћ кажем Галијанију да Фратини није добро решење ако сам ја овако здрав, жив и ботоксиран. Кад је бунга, бунга?
— Господине, каква бунга, бунга? Ја сам као студент учио и учио, по целу ноћ и дан сам учио…
— Па сад је онда ред за бунга, бун…
— …Био сам одличан студент, јер сам пуно учио и сад први долазим у Владу и последњи одлазим.
— Шта, имате базен у Влади? Одлична идеја. Кад поново победим у Италији, то ћу и ја да направим. Долазим на журку у Владу.
— Господине, каква журка, Србија мора да ради. Мислио сам да вас позовем да видим око учешћа у Влади, то за држављанство је ситница. Знате, као са фудбалерима.
— Да будем у Влади, хоћу! Значи и ти мислиш да је Ренци још зелен за тако важну ствар? Јел‘ ти то Ангела рекла да ме зовеш?
— Господине, мислим на Владу Србије.
— Немојте, немојте, ви штедите и само радите. Видимо се на некој утакмици Лиге шампиона. Ћао, пријатељу мој.
Не зови Сузо Крлета, не раде то мушкарчине
Чим је на телефону Сузане Васиљевић престало да светли црвено (као знак за крај разговора) очекивала је или улазак или… „неее, опет ту кваку“, помислила је кад је нешто лупило.
— Јел‘ и он?
— Шта јел‘ и он? Мене да одбије Берлускони? Опет си погрешила број. Оно је био Синиша Михајловић. Сузана, ово ти је четврта лична грешка.
— Шефе, а да зовемо Крлета?
— Крлета да зовемо? Ниси ти чиста, он је гори од Чеде, не уме да каже „не“. Сузана, четврта, рекох!
— Ево, Бобан Марјановић је поново доступан.
— Ало, Боби, Алек овде.
— Здраво, господине Вучићу, не могу да се враћам у Звезду, лепо је било, али у НБА је много добро. А и Мишко каже…
— Мишко је осуђен, који сад Мишко, нећу да коментаришем одлуке суда, али он ти је цап-царап.
— Мој менаџер Мишко Ражнатовић каже да…
— Ааа, тај Мишко, поздрави Мишка. Него, Сале Ђорђевић те неће у репрезентацију, па се нешто мислим, шта ћеш докон летос, могао би у Владу?
— У којој лиги они играју? Морам да видим са Мишком.
— Боби, у Владу Србије те зовем, не у клуб који се зове Влада… Мада, искрено ти кажем, правим одличну екипу. Знаш, Зорана је крило, Вулин тркач, Вујовић брине да имамо свега, Небојша уђе кад треба направити неки фаул, а ти таман…
— Па… не знам шта би рекао Мишко.
— Боби, чувај се повреда. Здраво био!
— Пријатно, господине Вучићу.
„Мишко, Мишко, напао као да је једини човек на свету Мишко“, рече полугласно и крену из кабинета у другу просторију Вучић.
„Добро је што имамо домара у Влади, па брзо врати ону кваку на место, да премијер може да је разбије опет“, мисли Васиљевићка.
Црно-бели свет и параф
— Шефе, да ипак позовем Крлета?
— Како сте ви жене напорне! Шта ако је био у „Идолима“, шта? У то време сам учио, и био сам студент…
— …И увек сте вредно радили.
— Увек сам вредно радио… Па тооо, зови Алију Сиротановића, он је вредан радник.
— Шефе…
— Шта „шефе“, зови…
— Али он је мртав већ…
— Ама како, бре, мртав? Ено га и у Скупштини, и на оном његовом сајту… Ево ти број, јооој све ја морам да радим. Пиши: 06… Ђорђе Вукадиновић.
— Дообро, шефе… (збуњено промрмља Сузана)
„Црно-бијели телевизор…“, чуло се са звучника, па Ђорђе оде у другу просторију.
— Хало, сад сам посланик, не знам о чему се ради, можда не могу да коментаришем. Зовите Антонића…
— Господине Сиротановићу, пардон, ви сте Ђорђе? Сузана из кабинета овде, како сте ми?
— Како сам вам? Шта вам треба, Сузана?
— Ево, шеф хоће да вас чује.
— Твој шеф хоће мене да чује?
— Хало, шта се фемкаш — узе Вучић слушалицу — Пружи руку помирења да још једном покушамо.
— Ја сам Ђорђе Вукановић, а ово око мене је црно-бели свет, мани ме тог Шабана Шаулића.
— Опет си кренуо навијачки, хоћеш у Владу, треба ми јака вест за први хед у Дневницима?
— Е, јака сам ти ја вест…
— Па необична, ајде. Можеш да будеш Мики Михајловић, ево ти Биро за комуникације.
— Хоћеш ли натерати Ивицу да повуче параф са Бриселског споразума?
— То је максимум који смо у том тренутку могли да остваримо, и сам знаш. Него, дођи бре, нису ми занимљиви ови што се нуде.
— Ето ме кад Ивица повуче…
— Ево ти Сузане!
Лазанскоме добро здравље
„Шојгу, да, даа, Шојгу! Како се њега раније нисам сетио. Њега добијем и онда само ја и ја да будемо у Влади, мислим ја и Шојгу, пардон Шојгу и ја“, напрасно се премијеру родила идеја.
— Здраствујте, гаспадин Вучић, Сергеј Шојгу на линији.
— Господине Шојгу, хвала вам што сте се јавили. Како је Владимир? Знате, ја бих да ви будете министар одбране, скоцкаћемо вам министарство, купићемо и С-300 од Руса…
— Мораћу да вас прекинем. Већ сам министар одбране, имамо и С-400. Господин Путин је одлично!
— Да, али ви ту имате систем, а овде би вам био изазов да га уведете.
— Морам до контролне собе, ДАЕШ нешто опет кренуо… Надам се да се видимо кад нам опет дођете у Москву. Пуно ми поздравите Лазанског.
После сат времена… Сузана улази у кабинет.
— Ево, шефе, имате везу.
— Ко је?
— Видећете сами. Ако ово упали, убићете једним метком десет зечева.
— (Е, даћу јој пету личну само да видим ко је ово, мисли Вучић) Хало, са ким причам?
— Добро вече, који је ваш најачи утисак?
— Мислим да Влада Србије треба да има квалитетне…
— Морате прво рећи који вам је најачи утисак, па онда коментар Владе…
— Ама, ко је то?
— Оља Бећковић овде, ако вам је смањен тон — ваљда имате слику на телевизору?
— Сачекајте само мало…(„Суууузанаааа, техничка, техничка, техниииичка… Јао шта си направила“, одзвањало је Немањином). Александар Вучић овде, звала вас је моја сарадница око учешћа у Влади.
— Лаку ноћ!
