За непуне две године на Косову и Метохији забележена су 102 инцидента са етничким предзнаком, у коме су жртве били Срби. Под инцидентима се подразумева — бацање бомби на српске куће, пуцање, крађе, рушења кућа, вербални и физички напади на житеље Косова српске националности…
Посебан део односи се на уништавање српских гробаља, цркава и манастира на Косову и Метохији, која су свакодневна. Вербалан застрашивања и исписивање парола УЧК, ИСИС, „Убиј Србина“, и тако даље, безмало су исписана на свим објектима који имају придев „српски“, почев од табли са именима села, која још увек имају и становнике српске националности, па до манастирских зидина.
Највише су на удару Срби повратници, и то у општинама Клина и Пећ, местима у дубини Метохије, а у последње време на удару су српске општине на северу Косова. Напади су појачани од момента кад је почела изградња повратничког насеља за Србе „Сунчана долина“ на северу Косова. Због оваквих инцидента, који готово по правилу немају епилог и починиоци не буду нађени, они Срби који нису одлазили са Косова ни током рата ни после, размишљају да, пре свега због безбедности своје деце, оду са Косова. У Ораховцу је тако за непуних пола године продато око 150 српских кућа по цени која је испод тржишне, а 18 српских породица је заувек отишло из овога краја.
Бранимир Стојановић, потпредседник Владе Косова је недавно, после учесталих напада на Србе у селу Пралово у Општини Ново Брдо, упозорио да напади морају да престану, али и да има утисак да косовска полиција и Кфор ништа не предузимају да их спрече. Приштина, с друге стране, све ове испаде и проблеме сматра као изоловане проблеме и не придаје им много значаја. То само наводи на помисао да систематско чишћење Срба са Косова никада није престало, него је само промењен начин. Сезона лова на Србе на Косову и Метохији никада није завршена, односно траје и данас?
Милован Дрецун, председник Одбора за Косово и Метохију у Скупштини Србије, подсећа да је један од основних циљева ОВК био протеривање Срба и да је озбиљно етничко чишћење почело деведесетих. Наш саговорник подсећа и да је покушај масовног завршног етничког чишћења Срба био 2004. те године је, после албанског дивљања, отишло скоро 100 000 Срба, док као најјачи талас протеривања Срба наводи 1999. годину.
„После тога није био масовног протеривања Срба али етнички мотивисани напади никад нису престали и то траје и данас. Полиција не реагује, имовина Срба се отима, а пријављени случајеви се не процесуирају. Албанци нису спремни да зауставе етничко чишћење, већ настоје да га у потпуности доврше. И нису на удару само Срби физички и њихова имовина већ и српска културна баштина“, каже Дрецун.
Срба у косовским градовима готово да нема, а и оно мало што живи по руралним срединама, или боље речено у гету, нема слободу. Српска деца која студирају рецимо у Митровици, а живе на пример у Ораховцу, треба да путују у локалним албанском аутобусима готово преко целог Косова, које је чисто албанско. Због тога већина њих или одустаје до даљег школовања, или одлази у Београд на школовање. Није реткост да родитељи деце са оне стране Ибра изнајмљују станове у северној Митровици за њих да би могли да студирају, а да не путују.
Српска деца која данас имају 15, 16, или 17 година никада, рецимо, нису била у Приштини или у граду близу свога села. Примећено је да су напади на Србе учесталији када се на Косову решава неко за Албанце важно питање, као што је Специјални суд или, на пример, формирање војске Косова, где је потребна и подршка српских званичника у косовском парламенту. Шта Срби који партиципирају у власти у Приштини могу да ураде? Тачније, да ли могу нешто да ураде?
Славно Симић, шеф посланичке групе Листе „Српска“ у приштинском парламенту и председник Листе „Српска“ за Спутњик каже да је у више наврата покушавао да министру полиције на Косову скрене пажњу да напади на Србе нису изоловани инциденти, јер сматра да КПС има капацитете да спречи такве појаве и да може озбиљније да приступи овом проблему.
„Ми смо имали заиста озбиљне инциденте у којима су наши млади људи повређени, избодени ножем и то је још један показатељ да за Србе слобода кретања још увек није успостављена онако како треба, али је свакако боља него пре седам или осам година“, каже Симић.
Он, међутим, за разлику од Дрецуна, не мисли да се ови напади на Србе могу сврстати у наставак етничког чишћења преосталих Срба на Косову.
Ипак, признаје да „у одређеним срединама постоји сталан тихи и неприметни притисак на Србе и на њихову имовину, као и на повратнике који желе заиста да живе овде, зато инсистирам да се сваки инцидент објави како би се извршио притисак и на међународну заједницу и на релевантне институције на Косову да би се Срби заштитили“.
