Међународни олимпијски комитет (МОК) тек пре неки дан је смогао снаге да превали преко уста да је Рио де Жанеиро спреман за игре које треба да почну 5. августа. Или је МОК коначно добио дозволу да то саопшти. Од кога, то он најбоље зна. На такав закључак недвосмислено упућује једна од најгорих антиолимпијских кампања са којом је Бразил био суочен у последњих годину дана.
Једино још није јасно у ком формату ћемо гледати игре. Да ли окрњене „само“ за руску атлетску репрезентацију, или ће бити забрањено учешће свим руским спортистима, како је то јуче од МОК-а захтевала Америчка антидопинг агенција. Већ данас је јавност посредством „Њујорк тајмса“ обавештена да осим САД исто тражи још девет антидопинг агенција, из Немачке, Шпаније, Јапана, Швајцарске и Канаде. Сви хоће истрагу у вези са оптужбама да је Министарство спорта Русије наводно спроводило допинг програм током трајања Зимских олимпијских игара у Сочију. Сетили се да то траже јула 2016, а Сочи био фебруара 2014. године!
Зна Америка да мека моћ — а успех у спорту то сигурно јесте — боље погађа од тврде. Као што је Русија јасно ставила до знања да неће одустати од својих намера у ширењу меке моћи, тако је и Запад више пута био јасан да је намерен да спречи ширење меког утицаја Руске Федерације. Пошто се кренуло у елиминацију „руске претње“ на свим фронтовима, стигло се и до спорта. А Русија је са 82 медаље на ОИ у Лондону пре четири године била трећа по броју освојених медаља. Тик иза Америке и Кине.
Коме сметају Бразил, Русија, Кина
Рио је превазишао све проблеме и спреман је да угости свет, саопштио је МОК пре пет дана након што је шеф инспекције МОК-а Навал ел Мутавекел са сарадницима обавио завршну контролу борилишта која је редовно посећивао од 2009. године, када је Бразил добио организацију игара. Антикампања којом је био засут нарочито у последњих годину дана, била је ретко виђена. Или боље речено једино још виђена пред Зимске олимпијске игре (ОИ) у Сочију у Русији пре две године. Док је тада Русија по писању западних медија каснила са изградњом свих објеката и давила се у корупцији, уз „објашњења“ како у Сочију граде само Путину блиски тајкуни, Бразил су потресале и додатне приче.
Осим пословичног кашњења у градњи објеката, ту су чувени зика вирус и политичка криза у Бразилу. Шта рећи о томе када су, већ је толико пута написано, амерички обавештајни пипци дебело заслужни за најновију дестабилизацију доброг дела земаља Латинске Америке, понајвише Бразила, и за сада привремену смену његове председнице Дилме Русеф.
А ни зика вирус није непознаница. Никоме није сметало када се 2014. године у истом том Бразилу играло Светско првенство у фудбалу, на коме је та земља положила испит организације великих спортских приредби. Није помагало ни објашњење Светске здравствене организације да се игре одржају током зимских месеци у том делу света, када је значајно смањен број комараца који преносе вирус, па самим тим и ризик од инфекције и да нема потребе за ограничењима кретања људи.
Кампања је достигла такве размере да су и овог викенда, наводно због вируса зике, стигли откази са учешћа на Олимпијским играма. После врхунских голфера, то су учинили и неки тенисери. Како се после испоставило зика је био добар изговор за недовољан бодовни и новчани мотив спортиста који припадају најбоље плаћеним спортовима. Спортски је свакако мањкао, али не и у случају на пример једног Рафаела Надала, који је молио бога да га позову на ОИ, иако није остварио олимпијску норму због превелике паузе у игрању. Пре два дана је изјавио да је са радошћу примио вест да иде у Рио, иако му, каже, форма није на неком нивоу због повреда које вуче. Спортски. Вирус зике није ни поменуо.
А тек шта рећи о кашњењу изградње олимпијских објеката. Довољно је присетити се само претходних игара у Лондону. Олимпијски парк је званично отворен тек 23. јула, седам дана касније од планираног, иако су олимпијци у великом броју почели да стижу већ половином јула. И „хватали се за главу јер још нису завршени сви грађевински радови у Олимпијском парку“, извештавали су медији.
Мање од две недеље пред церемонију отварања у Лондону, делови централног комплекса ОИ и даље су покривени машинама, крановима и радницима, па је спортистима предложено да привремено нађу други смештај, односно да не улазе у комплекс док радови не буде готови. Али то је Лондон и ту не сме да буде ни грдње, а камоли вишемесечне антикампање.
Узгред, у Бразилу ће се за безбедност Олимпијског села, спортских борилишта и главне инфраструктуре бринути укупно око 85.000 професионалаца, двоструко више него у Лондону. Али се свету као главна вест сервира информација о протесту групе полицајаца који су искористили ОИ да траже повишицу. Уцењивачки потенцијал им се свео на транспарент „Добро дошли у пакао“.
Било је покушаја да се и Кини спочита понешто пред отварање Игара у Пекингу, попут загађености ваздуха, људских права и ограниченог приступа интернету, али моћ Кине и њене привреде није остављала много простора за „ниске ударце“. Председник МОК-а Жак Рог је пред Олимпијске игре у Пекингу 2008. у више наврата морао да брани одлуку да се организација Олимпијских игара додели Кини.
Кина, Русија, Бразил. Баш занимљиво да су примедбе и критике до сада трпеле само земље које не деле амерички вредносни модел.
Америци пак није била потребна одбрана МОК-а ниједном, а осам пута је била домаћин ОИ, четири пута летњих и исто толико зимских. Иако, како недавно израчуна један од аналитичара у разговору за Спутњик, САД у 240 година постојања само током осам нису учествовале у неком рату, било код куће или ван ње. А Олимпијске игре би управо требало да представљају победу духа сарадње, фер-плеја и мира.
Политика одавно станује у олимпијском спорту
Али није први пут да се изневерава идеја олимпизма. Тако је Летње олимпијске игре 1936. године у Берлину Адолф Хитлер искористио као пропаганду своје националсоцијалистичке идеологије. Совјетски Савез није учествовао на олимпијским играма све до Летњих олимпијских игара 1952. године. Уместо тога, Совјетски Савез је од 1928. године организовао Спартакијаде, међународно такмичење на ком су учествовали такмичари из социјалистичких земаља, или земаља блиских Совјетском Савезу.
Летње олимпијске игре 1956. године у Мелбурну су биле прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска су бојкотовале игре због совјетске интервенције у Мађарској, док су Египат, Ирак, Либан и Камбоџа бојкотовали игре због Суецке кризе.
На Летњим олимпијским играма 1968. године у Мексику Томи Смит и Џон Карлос, двојица америчких црних атлетичара,, на победничком подијуму подигли су песнице увис, у знак протеста против расних подела у Сједињеним Државама. Због тога су на захтев председника МОК-а враћени кући.
Касније, током седамдесетих и осамдесетих година 20. века, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара. Прво су Олимпијске игре у Монтреалу 1976. године бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са игара удаљи Нови Зеланд, чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици. Тајван није учествовао на тим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује под именом Република Кина.
Затим су Сједињене Америчке Државе и њене савезнице бојкотовале Летње олимпијске игре у Москви 1980. године због совјетске војне интервенције у Авганистану. Одговор је уследио четири године касније када је Совјетски Савез са својим савезницима бојкотовао Летње олимпијске игре у САД.
Средства се не бирају
Репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују 1992. године на Олимпијским играма у Барселони због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се борили под заставом Олимпијских игара.
Најтрагичнији и најгори инцидент у олимпијској историји десио се за време Олимпијских игара у Минхену 1972. године када су палестински терористи убили 11 израелских спортиста. Игре су после тридесет четири сата прекида настављене.
Рио је, ни крив ни дужан, на добром путу да „обогати“ ниску. Прво је због допинга појединих атлетичара забрањено учешће свим руским атлетичарима, а сада је неизвестан и наступ свих руских спортиста.
Олимпијске игре су највећи спортски догађај на свету и један од оних који привуче највећи број гледалаца. Преносе Игара у Пекингу је на пример пратило рекордних 4,7 милијарди људи. Само финалну атлетску трку на сто метара у Лондону је пратило две милијарде људи. Зато је олимпијска позорница и својеврсно место за пропагирање једне земље и њених успеха. А Русија је на претходним играма у Лондону са 82 освојене медаље била тик из САД и Кине. Дакле противника, чија је моћ пре свега на светској политичкој сцени поново почела да се пита, треба избацити из игре. Средства се не бирају.
