Музички фестивал „Бољшој“, који је по четврти пут одржан у Дрвенграду на Мокрој Гори, под будним оком оснивача, прослављеног српског редитеља Емира Кустурице, омогућио је сусрет разних генерација музичара, од талентоване деце која тек уче прве ноте и тактове до великих међународних уметника који пуне концертне дворане широм света и усхићују публику.
Међу најдражим гостима овог фестивала био је наш виртуоз на виолини Немања Радуловић, који у музичком свету за Србију значи оно што у спорту представља тенисер Новак Ђоковић.
Овај млади музичар пун је љубави према музици и према људима. С истим жаром поклања своју душу пробраној публици у концертној дворани и талентованој деци у камерној сали, током мастер класа.
Деца су усхићена због сусрета са својим професионалним идолом, неки од њих због треме не смеју да одговоре са „да“ или „не“ на питања која им Немања поставља, гледају у под док их он саветује, али прослављени виолиниста је стрпљив, пун разумевања и не престаје да ради с њима све док им не измами макар срамежљив осмех. Музички час с Немањом Радуловићем је час о разумевању сопствених осећања, страхова и жеља и о размени позитивне енергије с људима.
На Мећавнику је Немања наступио са својим саставом „Дабл сенс“, који чине његови пријатељи, музичари из Француске и с простора бивше Југославије. Концерт је почео путовањем у барок, извођењем Бахових композиција, наставио се традиционалним и класичним мелодијама руских композитора, да би се у завршници усијао у звуцима рок музике.
Радуловић се припрема и за свој први наступ у Москви, 6. септембра у пратњи Беогрфадске филхармоније. С великим узбуђењем ишчекује концерт који ће бити одржан у чувеној дворани „Чајковски“.
После четири сата посвећеног рада с децом, учесницима фестивала „Бољшој“, са широким осмехом пристаао је да закасни на ручак и да разговара с нама о свему што нас занима – о музици, деци, фестивалу, љубави и породици, али и о трагичним догађајима који ових дана потресају свет.
Провели сте четири дуга сата с децом, да ли сте уморни?
— Не, никако! Волим да будем ту и да им дам неке идеје, да им помогнем, не доживљавам себе као професора. Задовољство ми је да им помогнем да науче како да стоје иза онога што желе да свирају.
Они су несумњиво научили од Вас доста тога, па макар и за тако кратко време, а учите ли и Ви од њих?
— Наравно, зато што и они имају своје идеје. На студијама вас уче да свој стил прилагођавате композитору, тако да музичари често заборављају своје жеље и оно што осећају. Наше сопствене идеје су, међутим, најреалније. Композитори су живели пре много година, барем они које су они данас овде свирали, и сигуран сам да ни ти композитори не би желели да сваки пут чују своје композиције на исти начин. Свако од нас другачије доживљава и чује композицију, тако да мислим да је најлепше када видите да неко оживи ту музику која је писана пре толико година с неким својим личним печатом.
А када радите с децом, да ли имате на уму неког ко је Вама био узор, ко је на Вас утицао онако како Ви сада настојите да утичете на њих?
— То нису само музичари, него разне особе које сам сретао у животу и које су на мене оставиле велики траг. Мислим да оно што ми преносимо кроз музику јесте живот. Многе ствари научимо кроз музику и много осећања пробудимо у себи кроз музику, а много тога нам касније служи и у животу.
Наступали сте широм света, и то од париског метроа до најпрестижнијих светских дворана. Нисте први пут овде на Мећавнику, како Вам се чини овај амбијент? Да ли је фестивал „Бољшој“ по нечему посебан?
— Да, посебан је. Има неколико фестивала у Европи који личе на ово, али амбијент апсолутно није исти. Овде постоји слобода и за стварање, и за дружење, и за учење, и за уживање у концертима. Највећа вредност овог фестивала су млади музичари који уносе свежину у нашу професију, као и сусрет разних генерација, разних идеја – то је најупечатљивије овде.
Трудите се да приближите класичну музику обичном слушаоцу. Због чега она, према Вашем мишљењу, није довољно блиска просечном човеку, зашто људи зазиру од класичне музике?
— Можда првенствено због нас музичара који толико учимо и толико улазимо у детаље да заборављамо суштину музике, а то је да се пренесе нека порука. Онај ко дође да слуша концерт не познаје све те детаље, зато што то није студирао. И не треба да их познаје, он долази да би нешто слушао и доживео. Ми, ваљда, у целом том циклусу учења и стварања изгубимо ту спонтаност и можда некад помислимо да смо много битни. Сви су увек добродошли и имају право да слушају, сви имају право да тапшу између ставова, мени то апсолутно не смета. Мислим да је то још један од разлога зашто се људи плаше, јер имају идеју да морају да буду обучени у одело, да постоји посебно понашање на концертима. У принципу, то је све небитно, музика је створена да се свира свуда.
Често истичете да је за Вас сваки музички жанр подједнако вредан и инспиративан, без обзира на то да ли је реч о класици, народној, забавној, поп, рок музици. Поред музике, шта Вас још инспирише, шта волите?
— Најважнији су ми љубав и породица. У константној сам потрази за неким добрим стварима, где се осећам сигурно, где се осећам срећно, и то ми је најбитније. Музика ми доста помаже у томе и испуњава ме. Волим да комуницирам с људима, да будем у добром друштву, волим да шетам, а заправо највише волим да проводим време с онима које волим. А тако највише и учим.
Ми смо овде ушушкани у овој дивној атмосфери, уживамо у музици, дружењу, а око нас се дешавају веома ружне ствари, поготово ових дана. Како то видите, у Француској сте, да ли Вас то плаши или успевате да пронађете у себи неки оптимизам и веру да ће се тај трагични след догађаја зауставити?
— Мислим да морамо да будемо позитивни што се тога тиче. Страшно је заиста то што се дешава, толике жртве без разлога, због многих ствари за које ми нисмо ни одговорни, нити се питамо у вези с њима.
Како уметник то види, зашто се то дешава?
— Нама су потпуно другачије вредности, видимо живот потпуно другачије у односу на све те велике силе које имају могућност одлучивања. Желимо да улепшамо овај свет, а ово није улепшавање. То је исто као и код нас када је било бомбардовање, сви смо били у терору, то је стварно била агресија и напад на нас. Сећам се да је тада постојала нека врста солидарности. И у Француској где проводим време и у другим земљама постоји та солидарност код људи и мислим да се она никада неће ни изгубити.
Ви сте део тог друштва, на лицу места сте. Да ли је то, према Вашем мишљењу, последица француског, европског друштва, таквог какво је?
— Нажалост, не знам. Немам јасну визију тога, као и многи људи, само ми је, наравно, жао свих људи који су нестали — односно нису нестали, њихов дух остаје, али се њихов живот физички на такав начин завршио — поготово је тешко за све људе који остају за њима, за породице, за блиске, за колеге. Ми смо у оном првом терористичком нападу (прошлог новембра у Паризу) изгубили троје младих од 22, 23 и 25 година, којима је то био први излазак на радно место из дискографске куће, они су били у позоришту „Батаклан“. Све је то тешко, али ми морамо да наставимо. Не смемо да будемо под тим терором.
Уочавате ли промене када путујете по свету?
— На аеродромима има више обезбеђења, више полиције. Али, добро, сва срећа да су ту. Сазнао сам да се многи атентати завршавају тако да ми за то и не знамо, односно не десе се. То је велики успех.
Да се, ипак, вратимо на нешто што је много, много лепше, а то је Ваш концерт у Москви, с Београдском филхармонијом, почетком септембра. До сада нисте тамо наступали, да ли сте узбуђени?
— Радујем се, прво зато што идем с друговима из школе, из Београдске филхармоније, драго ми је што можемо заједно да се представимо тамо. Друго, свирамо леп репертоар, Хачатуријанов концерт за виолину. Сезону почињем с њима и веома сам узбуђен због тога.
