Гост Београда ових дана је прослављени руски кореограф Борис Ејфман, познат по изузетним балетским спектаклима надахнутим књижевним класицима који готово никога не остављају равнодушним. Балетска уметност Бориса Ејфмана јединствена је по својој тежњи да повеже уметност покрета са истраживањем људске душе.
У београдском Сава центру у среду и четвртак Ејфманова балетска трупа из Санкт Петербурга изводи балет „Ана Карењина“. Уз страствене мелодије Петра Иљича Чајковског у прилици смо да пратимо трагични емотивни пут Толстојеве јунакиње, растрзане између љубави према сину и љубави према мушкарцу. На тај пут воде нас музика и покрет.
Гостовање санктпетербуршког театра уприличено је поводом његове 40. годишњице, као и поводом 70. рођендана Бориса Ејфмана, уметника који каже да је успео да оствари своје професионалне снове, а који, притом, плени изузетном скромношћу, непосредношћу и непоколебљивом вером у људску доброту.
Познати сте по томе што кроз балет истражујете људску душу, настојите да повежете психоанализу и уметност покрета, односно да прикажете најдубље људске емоције. Ко је, заправо, Ваша Ана Карењина?
— Ана Карењина је лепа и богата жена која има све, добру и угледну породицу, вољено дете… Занимало ме је шта наводи ту жену да одбаци све то и препусти се мушкарцу и страсти. Ја страст приказујем као болест, као рушење. За мене љубав представља позитивно, конструктивно начело. Страст је рушитељско начело. Због тога понирем у њен унутрашњи свет и материјализујем га, пластично приказујем како се деградира тај унутрашњи свет и уништава ту жену. У тренутку када се баца под воз, то више није она Ана Карењина коју знамо са почетка приче, то је потпуно друго биће. И сам Толстој пише да када се Ана погледа у огледало, помисли: „То нисам ја, то је нека странкиња!“ То је већ раздвајање личности, оно о чему је касније Фројд писао у својим научним радовима. Толстој је, дакле, направио психоанализу и показао како страст мења човека. Рад на овом балету је био веома интересантно путовање по свету страсти, али ја нисам покушавао да будем ни адвокат ни тужилац, покушавао сам да будем пријатељ и посматрач.
Радили сте веома много балетских представа инспирисаних књижевношћу, посебно руском, настављајући тиме традицију светског и руског балетског театра. Радили сте кореографије на основу „Браће Карамазових“ и „Идиота“ Достојевског, Чеховљевог „Галеба“, „Евгенија Оњегина“ Пушкина, „Мајстора и Маргарите“ Булгакова. У чему је, према Вашем мишљењу, највећа снага руске књижевности?
— У руској књижевности све је представљено у огромном заносу. Руски писци су се увек трудили да проникну у свет човека прожетог снажним осећањима, ту има много ирационалног, амбивалентног. Једна од тема којима се бави, рецимо, Достојевски, јесте — погрешити и покајати се. Ако не погрешиш, нећеш се покајати. Дакле, кретање према Богу преко греха. Достојевски је био велики психоаналитичар. Он разуме човека, посебно руског човека који не може да живи у једнополарном свету. Он је писао да се Бог и Ђаво боре у људској души. Та борба је типична руска тема.
Један од снажних ликова у Толстојевом роману, поред Ане Карењине, јесте и Константин Левин, изузетно комплексна, живописна личност. Јесте ли размишљали о њему као инспирацији за балет?
— Левин је веома интересантан јунак, али сам се плашио да не преоптеретим драматургију паралелним јунацима, због чега сам дао само три главна јунака. Сматрао сам да је боље да се усредсредим само на једну тему, да уђем у њу дубоко и да је отворим. Балет је уметност која се усредсређује на једну важну тему.
Ову балетску представу додатно продубљује музика Чајковског.
— То је логично, прво зато што је Чајковски стварао у исто време кад и Толстој. Друго, његову музику је увек покретала страст. У мојој представи је главна та страст. Чајковски је, такође, изразито руски уметник, по поимању света, по трагизму. И мени се чини да је један од највећих успеха овог балета управо у томе што се он изражава кроз музику Чајковског.
У једном интервјуу сте рекли да сте раније били просто опседнути Достојевским, да сте одувек желели да пронађете одговарајуће оваплоћење јединственог споја уврнутог сижеа и најдубље филозофије. Овог лета ћете прославити 70. рођендан. Јесте ли успели да остварите ту тежњу?
— Деведесетих година сам поставио балет „Браћа Карамазови“. Пре неколико година вратио сам се том балету и направио својеврстан римејк под називом „Са оне стране греха“. У том балету сам успео нешто да осетим, да разумем ту тајну Достојевског. Она је у томе што сваки његов јунак носи неку филозофску идеју. Јунаци су у сукобу и тако настаје драма идеја, филозофских идеја, заснована на дијалозима. Чини ми се да сам у тој представи успео да се приближим том свом сну.
А да ли то публика разуме? Да ли је тешко пренети те веома сложене идеје путем покрета, плеса?
— Публика моје представе увек схвата вишеслојно. Једни разумеју само површински слој, плес и сиже, други се удубљују све више и више, а има и оних који једноставно разумеју мене. У сваком случају, нико не одлази равнодушан после мојих представа.
Волите за себе да кажете да сте културни дипломата. Да ли уметност може да мења свест људи? Ако имамо у виду политички однос Запада према Русији, како се Ваша уметност третира у западним земљама, да ли сте игде доживели непријатности због тога што долазите из Русије?
— Снага уметности, посебно уметности балета, јесте у томе што је она изнад политике. Приказивао сам свој балет много пута у земљама у којима постоји веома изражен негативан однос према Русији, или је било некаквих дипломатских сукоба, али увек су биле пуне сале и увек смо наилазили на веома топао пријем. Увек су нас доживљавали као дипломате, као изасланике уметности која уједињује људе. Политика дели људе, а уметност их спаја. То је једина у данашњем свету интегришућа веза међу људима, различитим људима, разних политичких убеђења, религије, културе. Једино што може да их уједини јесте уметност, због тога сам срећан што могу да се бавим таквом врстом делатности која данас служи на добробит уједињавања људи.
Како видите своју земљу, њену улогу у савременом свету?
— То је велика земља са великом историјом која жели, према мом мишљењу — мишљењу уметника, а не политичара — да се позиционира у свету као земља која носи хумане идеје, земља градитељ, а не земља рушилац. Желео бих веома да ја, моја деца и унуци не доживимо трећи светски рат, да свет пронађе то божанско начело које би дало људима могућност да чују једни друге и да се разумеју међусобно, јер су људи створени за живот, а не за смрт, за стварање, а не за рат. Чини ми се да треба чути оно што говори Русија. Нажалост, то данашње одбацивање Русије није исправно и оно не наноси штету само Русији, него и целом свету. Мој уметнички рад је само једна кап у том напору. Достојевски је рекао да се у капљици воде одражава море. Светско добро скупља се у капљицама, као и светско зло. Ако моја капљица може да учествује у стварању светског мира и добра, драго ми је што у томе учествујем.
