Енглези можда одустају од Европске уније, али од паметовања и сугерисања шта Србија треба да (у)ради да би у ту исту Европску унију ушла, никако не одустају. Два амбасадора, у два удвојена интервјуа, у два престоничка недељника, дају готово идентичне одговоре. Као да их од некуд читају, или да су их са истог места преписали.
Бесане ноћи амбасадорске
Једнако су забринути за Србију.
Основа британске политике према Србији и региону, саопштава амбасадор Велике Британије у Београду Денис Киф за „Недељник“, остаје задатак да се дешавања из деведесетих не понове. Дупли пас, фудбалски речено, даје му шеф делегације ЕУ у Србији Мајкл Давенпорт у „НИН-у“ помињањем безбедности Западног Балкана, ангажованости европских институција према том питању и инвестиција које су потребне за повезаност тих земаља.
Био би то пристојан став двојице џентлмена да на делу не видимо потпуно супротну политику њихове матичне државе али и Европске уније, које свако-мало држе руке изнад простора земаља бивше Југославије и то тако што је у десној барут, а у левој пламен. Испод само куља.
А онда се те руке спусте и, као, развађају завађене.
Дипломатија са кафанским терминима
Једнако, такође, брину и о односу Србије према Русији.
Свака земља кроз процес придруживања, фразира Денис Киф, треба да усклади своју спољну, безбедносну и одбрамбену политику са политиком Уније. Простим језиком речено, ако хоћете у ЕУ из које наши грађани иду, санкције Русији. Са друге стране, Мајкл Давенпорт то пакује мало другачије и каже како „Србија и ЕУ кад је у питању Русија имају заједничко управо то да не желимо конфликт“. Потом и он помиње усклађеност политике.
Но, о каквом конфликту је реч? Србија и Русија никад нису имале конфликт. ЕУ је увела санкције Русији, дакле они су затегли односе према званичној Москви, али ни ту нема конфликта. Зашто онда дипломате користе термине који могу да звече?
Потом, обојица — као из једних уста — напомињу како ЕУ разуме специфичне односе Србије и Русије и истичу како и неке друге чланице Уније имају сличне односе. Што није неуобичајено, наглашавају. К‘о бива, ето и са тим ђаволом са Истока није толико баш забрањено имати било какве односе.
Специфични односи, претпостављамо, значе, односи који нису онакви каквим би Лондон желео да их види, специфични јер постоји нешто што вековно веже две државе и два народа, али не користе термин „блискост“ већ „специфично“.
Завршни ударац са Атлантика
А онда поентирање.
Ипак, тврди Денис Киф, не смемо занемарити опасност коју по заједничку безбедност представља понашање Русије у Украјини. Док Давенпорт, можда због дужине стажа у српској престоници, напомиње да би код питања српско-руских односа истакао две ствари.
Прва је, готово наређује, да односи са Русијом не би требало да се развијају на начин који би „минирао“ европске интеграције. А „минирање“ је толико растегљив термин да од њега држава може да настрада више него од правог минског поља. Наиме, оно што је било „минирање“ пре Украјине, сад је занемарено. А шта ће бити „минирање“ кад се земље ЕУ измире са Русијом?
Друга ствар, фразира и Давенпорт, превазилази српско-руске односе јер се мора наћи начин за бољи дијалог ЕУ и земаља-кандидата о заједничким спољнополитичким изазовима.
То је, преведено, исто што и прва ствар, а све се своди на: шта Лондон према Москви, то и Београд према Москви. А после ћемо да видимо где смо, кад се магла подигне. Ако се подигне.
Дакле, све горе наведено би, дипломатско-енглески формулисано од стране Дениса Кифа, суштински осликавало темељне вредности на којима је Унија постављена.
Темељна вредност — терање неке земље да уведе санкције другој? Темељна вредност — „сољење памети“ другима? Темељне вредности — рушење и спречавање права другима да се бране?…
Па стварно су енглески грађани били у праву. Ако је Европска унија то што тврде ова два Енглеза у српском окружењу, онда би Србија требало да обори теорију релативитета — да из ЕУ брже изађе него што ће у њу ући.
