Степинац је био одан усташком режиму Анте Павелића, а под знаком питања је његова улога и одговорност за живот многих Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату, коју би требало да испита мешовита комисија састављена од представника СПЦ и Католичке цркве, уз посредовање Ватикана.
Одлуку Суда је образложио судија Иван Турудић, пренела је Хина.
Ревизију је затражио надбискупов нећак Борис Степинац, који је раније најавио изјаву након објављивања одлуке.
Образлажући пресуду судија, Турудић је рекао да је пресуда Алојзију Степинцу из 1946. поништена јер „грубо крши садашња и тадашња основна начела материјалног и процесног кривичног права цивилизованог дела човечанства“.
Турудић је казао да пресуда „монтираног политичког суђења Степинцу“, између осталог, „крши начело права на поштено суђење, жалбу и образложену судску одлуку, као и начела забране присилног рада, владавине права и правне државе“.
Додао је да је за илустрацију карактера и утврђивање да се ради о монтираном политичком процесу довољно прочитати неке делове записника са суђење из којег, на пример, како је рекао, произлази да су углавном спровођени докази којима „инструирани сведоци тужилаштва терете оптуженика, о чему у стварности није одлучивало судско веће“ него „комунистички тужитељ Јаков Блажевић“.
„Пресуда једино у односу на оптуженог Степинца није образложена нити у одлуци о кривици нити у одлуци о казни. Само су поновљени ионако уопштени наводи оптужнице“, казао је Турудић додајући да је циљ била „освета кардиналу Степинцу, морална дисквалификација њега и католичке цркве“.
„Основна кривица која се Степинцу ставља на терет је чињеница да је у време НДХ био загребачки надбискуп. Сâм се запитао током суђења — па шта је требало учинити? Отићи у шуму или побећи у Лондон. Он се одлучио да остане са својим народом, с којим је био и за време југословенске монархистичке диктатуре и за време Титове комунистичке диктатуре“, рекао је судија Турудић.
Казао је и да је Степинцу у затвору нуђено потписивање формулара за тражење помиловања, што он није желео да учини пристајући једино на обнову поступка пред независним судом или на поништење пресуде.
„Након 70 година његова је воља испуњена од хрватског суда у слободној хрватској држави и зато ова пресуда нема само појединачни него и дубоки значај за историју хрватског народа“, закључио је Турудић.
Иначе, ревизија ове пресуде омогућена је изменама закона из 2009. који предвиђа да особе које су судови бивше Југославије осудили за време комунистичке владавине за политичка, политички мотивисана кривична дела или друга дела ако је до осуђујуће одлуке дошло злоупотребом политичке моћи.
Према тим одредбама, наиме, могуће је затражити поништење осуђујуће одлуке или другог одговарајућег правног акта.
Ако се утврди да је ревизија основана, суд ће, по слову закона, „пресудом поништити у целости или делимично одлуку о кривичној одговорности“, а против одлуке Већа жупанијског суда подноситељ ревизије и тужилац имају право жалбе Врховном суду.
Степинац је пре неколико година проглашен блаженим, а затим је Ватикан покренуо његову канонизацију чему су се, међутим, успротивиле држава Србија и Српска православна црква.
Након низа сусрета представника српске државе и Цркве са званичницима Ватикана и сусрета председника Србије Томислава Николића, прошлог септембра, са римским папом Фрањом, тај поступак канонизације је привремено обустављен, а истовремено је формирана комисија СПЦ и Хрватске католичке цркве, која би уз посредовање Ватикана требало да утврди чињенице о животу и делу Степинца, који се сматра одговорним за многе жртве Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату.
