Теоретичари који заступају ту тезу тврде да ће Руси чим поправе односе са Турском почети да увозе храну из те земље и да ће због тога Србија бити на губитку. Међутим, у пракси ствари стоје сасвим другачије — чињеница је да Србија није конкурентна на руском тржишту, макар када је реч о количинама.
Руско тржиште је огромно, па цела Србија да ради и производи не би могла да нахрани само Москву, у којој према различитим проценама живи од 12 до 20 милиона људи.
Главни град Русије потроши више од 12 милиона тона прехрамбених производа и свежих производа годишње. Примера ради, Московљани поједу годишње 370.000 тона јабука, а у Србији се годишње произведе око 350.000 тона тог воћа.
Очекивало се и да ће због трговинског ембарга између Русије и Европске Уније, који је на снази још од марта 2014. године, а потом и због ембарга који је Русија увела Турској после обарања руског бомбардера СУ-24 у Сирији у октобру прошле године, то источно тржиште бити велика извозна шанса за Србију. Међутим, та очекивања нису у потпуности испуњена.
Стручњаци сматрају да је Србија искористила шансе у складу са својим могућностима и организационим способностима, али да је за значајнији пробој на захтевно руско тржиште потребно много више.
Србија има своје место на руском тржишту — имала га је пре погоршања односа Русије са Западом и Турском, има га данас, а имаће га и убудуће. И ту нема никакве сумње. Зато, говорити о томе да ће повратак Турске на руско тржиште угрозити позицију Србије на руском тржишту је банализовање целе приче.
Статистике показују да је укупна прошлогодишња робна размена Србије и Русије достигла 2,52 милијарде долара, у поређењу са 3,4 милијарде у 2014. години. Србија је прошле године извезла робу за 726,26 милиона долара, што је за 29,7 одсто мање него у 2014, а увезла робу за 1,8 милијарди, за око четвртину мање него у претходној години.
Међутим, експерти кажу да активна и динамична сарадња две земље и учестали сусрети званичника Београда и Москве наговештавају да ће тај застој бити превазиђен и да предстоји проширење економске сарадње.
Са друге стране, руска царинска статистика показује да је извоз из Турске после увођења руских санкција пао више него за дупло: са 976 милиона долара у четвртом кварталу 2015, на 403 милиона долара у првом кварталу ове године.
Експерти московског Центра за међународну трговину израчунали су да је увоз хране из Турске у Русију смањен са 465,6 милиона долара на 128 милиона у истом периоду.
До увођења ембарга укупан удео турских производа са санкционог списка (од укупно 17 прехрамбених производа) на руском тржишту износио је 16,2 одсто.
Пре санкција, најзаступљенији турски производ у Русији био је парадајз, који је чинио 65 одсто руског тржишта парадајза из увоза, као и лимун. Такође, Турска је испоручивала Русији и више од четвртине свих увозних мандарина и скоро четвртину свежих краставаца.
Осим тога, не би требало заборавити ни да је код Руса веома развијен — оно што неки зову — „економски патриотизам“. Након што је Запад наметнуо Русији санкције, Руси су се масовно почели да купују домаће производе, али радо пазаре и ону храну која долази из традиционално пријатељских земаља, међу које спада и Србија.
Када је реч о грађевини, српски грађевинари су били на цени у Русији све до деведесетих, када су на руско тржиште са великим инвестицијама дошле турске грађевинске компаније и потиснуле их.
Турски грађевинари су самим тим постали кључни играчи на том тржишту. Процењује се да су за то време турске компаније склопиле уговоре вредне 50 милијарди долара и да су само у Москви изградили око 24 милиона квадратних метара.
Турци су у Русији до сад добијали искључиво велике пројекте и послове, имали су гаранције својих банака и државе, док су се српске фирме махом довијале саме — онако како су знале и умеле.
Премијер Србије Александар Вучић још јесенас је обећао да ће држава помоћи српским грађевинарима и то тако што ће оне фирме које намеравају да послују у Русији моћи да добију гаранције државе уколико запосле најмање 50 одсто српских радника и ако 50 одсто прихода буду уплаћивале у буџет Србије.
Након увођења руских санкција Турској, доста се говорило и о томе да је то шанса за српске грађевинаре, који би евентуално заузели упражњено место турских фирми. Међутим, руски аналитичари су још тада указивали на то да би Срби само делимично могли да замене Турке на руском тржишту, јер се Русија последњих деценија претворила у једно велико градилиште, а „Срба нема довољно за све послове“.
У сваком случају, руски трговци кажу да Русија воли српске производе који су здрави и по цени конкурентни. Русија је отворена за сваку врсту сарадње са Србијом у свим областима, а остаје само питање колико су српски привредници у стању да се организују и колике су им реалне могућности да производе и извозе робу у Русију.
Упркос томе што је због западних санкција Русија у великој мери повећала сопствену производњу, простора на руском тржишту, од Калињинграда до Владивостока, има сасвим довољно за све — и за Србе, и за Турке и за земље ЕУ, које ће се пре или касније вратити на руско тржиште.
