Укидање пресуда ратним злочинцима постао је манир у Хрватској. Пошто је укинута пресуда загребачком надбискупу из времена НДХ Алојзију Степинцу, укинута је и пресуда Бранимиру Главашу, човеку одговорном за мучење и смрт више осијечких Срба.
У међувремену, чланови проусташке Аутохтоне хрватске странке права, обучени у црне униформе, покушали су да спрече обележавање годишњице почетка антифашистичког устанка у Србу.
Српски премијер Александар Вучић рекао је, реагујући на последње догађаје из Хрватске, да Србија одлуке треба да доноси одговорно и рационално, озбиљно и мирно, без осећања мржње, премда укидање пресуда Степинцу и Главашу не може да разуме. Премијер је подсетио да је обавеза Србије да штити своје сународнике западно од Дрине, који су у све лошијем положају, али да њихов положај не сме да се погоршава због неодговорних реакција из Србије.
За лидера СПС-а, првог потпредседника Владе и министра спољних послова Србије Ивицу Дачића, укидање пресуде Бранимиру Главашу показује јасну политику Хрватске, која рехабилитује, не само злочинце из времена НДХ, већ и злочинце из последњег рата.
Протестне ноте поводом укидања пресуда надбискупу Степинцу летеле су између Србије и Хрватске брзином светлости. Последњу, хрватску, којом та држава протестује због става и реакције Србије на последња дешавања у Хрватској, српска амбасадорка у Загребу Мира Николић одбила је да прими.
Како реаговати на провокације које константно, из дана у дан, стижу из суседне државе? Укидање пресуде Бранимиру Главашу, непосредно после неоусташког дивљања у Србу, сасвим сигурно није последња у низу провокација. Не треба заборавити да је годишњица акције „Олуја“, у којој је хрватска војска извршила етничко чишћење протеравши 250.000 Срба, близу.
Лидера српских радикала Војислава Шешеља искрено изненађује што овога пута Србија ипак реагује на хрватске провокације.
„Српски званичници не остају глуви и неми на оно што се догађа у Хрватској. Имали смо обичај у протеклих 16 година, који год да је био режим у Србији, да показује извесно снебивање, извесну помирљивост — шта год Хрвати да нам раде, они су то углавном ћутке трпели. Ово је први пут за тих 16 година да се отворено каже и о природи хрватског режима и о природи хрватске државе“, каже Шешељ.
Хрватска држава је, према Шешељевим речима, могућа само као усташка држава и свака власт у тој држави може да буде само усташка власт. За Србе је срећна околност да су у Хрватској тренутно на власти отворене усташе. За Србију су најопасније прикривене усташе, каже Шешељ, који се вербално залажу за пријатељство, помирење, добросуседство или поштовање права националних мањина, а на делу су, како каже, много гори од отворених усташа.
Славица Ђукић Дејановић, потпредседница СПС-а, дели став свог страначког лидера и каже да провокације које долазе из Хрватске не доприносе поправљању односа у региону.
„И када смо са тенденцијом да их мало поправљамо давали одређене доприносе ми, а чинило се и друга страна, сада се вероватно пред њихове изборе актуализује нешто што је потпуно неприхватљиво. Ја не могу да замислим форсирање проусташке идеологије, макар и у сенкама, а она доста отворено иде. Ослобађање Степинца и давање легитимитета његовом благослову, који је давао фашистички орјентисаним снагама, јесте нешто што би сваког нормалног човека и то не само овог региона, терао на размишљање — куда заправо води брод савременог човека? Да ли је ова цивилизација кренула назад?“, каже Ђукић Дејановић.
За њеног колегу из посланичких клупа, лидера Двери Бошка Обрадовића, потези хрватских власти нису изненађујући. Хрватска политика, каже Обрадовић, у континуитету почива на антисрпству, а антисрпска реторика је појачана када је Хрватска опхрвана унутрашњим проблемима. За хрватске политичаре је антисрпство посебна вредност, каже Обрадовић. Оно што је забрињавајуће је то што антисрпски континуитет хрватске политике добија озбиљне неофашистичке форме.
Обрадовић се пита зашто ЕУ, чија је Хрватска чланица, ћути на такво понашање Хрватске, ако је ЕУ настала на антифашистичким традицијама.
Што се тиче одговора Србије, Обрадовић је мишљења да он мора да буде невезан за понашање Хрватске, а то је, према његовим речима, утврђивање јасне политике превенције геноцида.
„Ми морамо коначно да испричамо, и међународној и домаћој јавности, пуну истину о српском страдању у ХХ веку, посебно о српском страдању у НДХ и геноциду који је учињен над српским народом у више наврата. Ако ми ту причу не испричамо, ако то не постане део наших медија, наше спољне и културне политике, нама се такав геноцид увек може поновити“, каже Обрадовић.
Као примере политике превенције геноцида, Обрадовић наводи јерменски и јеврејски пример.
Затезање ситуације и запаљивост је контрапродуктивна, сматра Јасмина Николић из Покрета „Доста је било — Саша Радуловић“.
„Оно што је врло важно јесте да Србија проба да уради озбиљан посао, а то је да сагледа шта се заиста догодило. То је, додуше требало давно да уради, не само Србија, него све земље у региону, да је постојала искрена жеља да се попишу жртве и да имамо црно на бело шта се заиста догодило. То је једини основ добросуседске сарадње“, каже Николић.
Тренутна ситуација у којој се жртве, како каже, максимизују, минимизују, релативизују, скривају или величају, служи партократским интересима у тренутку када Хрватску очекују избори, а Србија чека нову Владу. Важно је да се разуме да ће она земља која буде имала довољно снаге да попише жртве и сагледа ситуацију у правом светлу имати велики морални кредибилитет и бити лидер у правом смислу те речи, закључује Николићева.
