„Инспиришу ме деца коју видим слободну у мом насељу, или грађани ’Косова‘ који данас уживају у нечему у чему ја и моја генерација нисмо могли. Надам се да ће и деца у Србији имати исте могућности и радићу на сталном дијалогу са свим суседима, да се ратна поглавља коначно затворе.“
Не, ово није истргнут цитат из житија почившег патријарха Павла, кад је службовао на Космету. Није ни сведочење монаха који је у Пећи био некад и сад, па поредећи ситуације сведочи о бољитку.
Грађански се крвљу не исписује
Претходно казивање припада Хашиму Тачију, некадашњем члану терористичке ОВК са надимком Змија, потом такозваном премијеру, а затим потоњем такозваном председнику „Косова“.
Да, да, ко га не зна, скупо би га платио. Међутим, ко памти — не заборавља.
„Не желим да говорим у етничким терминима“, рече још човек који је име, надимак, па и ово што неки зову политичком каријером, направио баш на етничком принципу. Преко пушке и бекуте. Сад, међутим, самозаљубљено жели да се представи као Вили Брант са Балкана.
„Ово је жеља власти у Београду да упрости све као да је у питању један етнички сукоб. Тамо се све време употребљава један етнички дискурс“, јада се Тачи, па би неко недовољно информисан могао да помисли да је и студентске протесте у Приштини пре три и по деценије, потом прогоне Срба, убиства, зверства, а онда и организовање терористичке организације која је сејала страх, крв и смрт у јужној српској покрајини, организовао Београд.
За то време је Тачи хтео грађански принцип. Кад би се шалили, али жртве упозоравају да не сме бити шале. То, у интервју за дневник „Данас“, и рече.
„Ја сам председник једне грађанске државе и председник свих“. Само, постоји проблем — држава се не зове Шведска, већ је реч о Франкенштајну званом „Косово“, о окупираном делу Србије на којем конце вуче амерички амбасадор, а картели кроје судбину свих осталих грађана Србије. Дакле, и Албанаца и оне шаке Срба која је преостала.
Неверица иде и даље, кад из Змијиних уста чујете да је „национализам болест која дотиче сваку државу и сваки народ, ми смо сведоци да и у Америци и у Европи има експанзије национализма и етноцентризма, који кривицу за све што је лоше увек траже код суседа“.
Ганди који аболира ОВК
Диван човек, на задатку. Мултипрактик — може да буде војник, може да буде преговарач, а може да изиграва и Далај Ламу. Све то може кад иза леђа има Ујка Сема.
Тачи ту подршку — очигледно недовољно обучен за Далај Ламу и за то да не прича све како јесте — признаје кад каже да је био „политички лидер албанске гериле, али наши принципи су били потпуно исти као и принципи западних држава, против верског фундаментализма, као и против мржње као политичке платформе“.
Кад га је већ кренуло, онда израња прави Тачи, па тако тврди да ОВК „није починила ниједан једини злочин над Србима након рата, јер је ОВК демилитаризована од уласка НАТО снага“.
Наравно да ово није тачно, наравно да чињенице потврђују и послератне злочине ОВК. Међутим, чак и да није тако, шта је са злочинима терориста током рата? Е, то Тачи пренебрегава, а ни новинар не инсистира — очито је поверовао да разговара са, у најмању руку, Гандијем.
Одмах се испостави да није Ганди, јер саговорник категорички тврди да никако није могуће да забораве прошлост. „’Косово‘ ће тек отворити поглавље проналажења правде по међународним судовима за ’Милошевићев геноцид‘ и за то смо се веома добро спремили“.
Унеско, манастир…
Из Хашимове визуре то је и нормално.
Његова улога је да одглуми представника Сијукса, па говори о злочинима над овим племеном и истребљењу. Реалност пак потврђује да је то лик чија је терористичка организација узимала скалпове Срба пре 17 година.
„Да будемо јасни“, труди се Тачи да поверујемо да је помиритељ, „кад мислимо на жртве, увек треба да мислимо и на агресоре у рату на Косову… али то не значи да треба да заборавимо или да игноришемо српске жртве, грађане ’Косова‘ који су животе изгубили само зато што су били припадници истог народа као и окупациона власт“. Рече и не трепну. Као ОВК кад у једној руци држи нож, у другој врат — и не трепне.
Све ово прича грађанин Србије са Косова и Метохије, који се две деценије успешно скрива од српских органа гоњења.
„Много времена смо провели у илегали уз мали број колега и колегиница и имамо цео свет као сведока да је ова управо мала шака људи успела да освоји симпатије и подршку читавог демократског света, тиме што је и НАТО интервенисао за ослобођење ’Косова‘“. Ово је, поновимо, кључ. Кад Ујка Сем каже да може, онда све може. Па и да неко Тачија замисли без униформе и крвавих очију.
Благо шаљивџијама, њихово је царство небеско. Тако и овај политички представник терориста најављује да ће окачити бритву о клин, пардон да „желим да нагласим да политика није мој живот“. Јер је „’председништво‘ мој излаз из институционалног живота косовске политике“.
Или ће у Унеско или у манастир, тако изгледа. Међутим, у Тачијевом случају има и треће — затвор у Пожаревцу је ту где јесте и спреман је да чека.
Правда увек стиже.
