Најновије вести из Кијева указују на то да „Мајдан револуција“, после три године, још није дала резултате. Добровољци у разним „одредима“, који су за Запад одрадили посао одвајања Украјине од Москве, не могу да се помире с чињеницом да је на њихову улогу стављена тачка — уместо народних хероја, проглашени су злочинцима.
Тако су се ових дана, испред зграде суда у Кијеву, где се одвијало суђење бившим припадницима расформираног одреда украјинског МУП-а „Торнадо“, са полицајцима потукли војници добровољачких батаљона „Донбас“ и „Ајдар“. Дошли су да подрже бивше „Торнадо“ полицајце — браћу по оружју — који су оптужени за низ злочина у Луганској области.
У исто време, на истоку Украјине, представник самопроглашене Доњецке Народне Републике у Контакт групи, Денис Пушилин, изјавио је да је ситуација тамо напета и да у сваком тренутку може да експлодира и прерасте у рат. Упозорио је да ће борбе у Донбасу бити настављене, и то кривицом Кијева, ако украјинске власти не буду поштовале макар три тачке Минског споразума.
То у суштини значи да Украјина треба да испоштује потпуни прекид ватре у Доњецкој и Луганској области, размештање снага дуж линије раздвајања у Донбасу, мониторинг и верификацију режима прекида ватре од стране ОЕБС-а, као и повлачење тешког наоружања уз надзор ОЕБС-а. Пре два дана, представници Контакт групе за решавање ситуације у Донбасу састали су се у Минску, али преговарачи нису могли да се договоре о размештању снага.
Само који дан пре тога, ни ММФ није имао добре вести за Кијев — средином јула је, наиме, било наговештено да би одлука Фонда о наставку финансијске помоћи могла да буде донета крајем јула, али то се није десило.
Годину дана ни долар од ММФ-а
Украјина, наиме, од августа прошле године од ММФ-а није добила ниједну нову траншу из такозваног „спасилачког пакета помоћи“, вредног 17,5 милијарди долара, који је одобрен још у априлу 2015. године. Тренутно се чека транша у износу од 1,6 милијарди долара, која је намењена стабилизацији земље након свргавања са власти претходног председника Виктора Јануковича 2014. До сада је ММФ исплатио Кијеву укупно 6,6 милијарди долара.
Након две године рата, Украјина бележи велики економски пад — бруто домаћи производ је прошле године пао за 9,9 одсто, након смањења од 6,6 процената у 2014. години. Директорка ММФ-а Кристин Лагард рекла је у фебруару да без значајних антикорупцијских и реформских напора званичника у Кијеву, наставак финансирања може бити отежан. И то је то. Посланици у украјинском парламенту одобрили су мере које је тражио ММФ, и тако добили добили „отежано“ финансирање!
То је, заправо, исто оно финансирање које је, због тога што је „отежано“, у новембра 2013. одбио бивши председник Виктор Јанукович. Пре тога је захтев за помоћ упутио Бриселу, али Европа није била у могућности да је пружи. Онда је Јанукович најавио одустајање од Споразума о придруживању Украјине ЕУ — одлучио се за „олакшано“ финансирање, које је понудила Москва. Ово тек да подсетимо заборавне.
За разлику од ММФ-а и његових „неусловних“ услова, Русија је средином децембра 2013, без прописивања икаквих правила, потписала да ће у наредне две године од Кијева купити украјинске евробвезнице вредне 15 милијарди долара, по стопи од пет одсто годишње.
Уз то је Русија, која је била највећи трговински партнер Украјине, с уделом од 30 одсто у укупној размени, Кијеву за трећину смањила и цену гаса. Већ децембра исте године, Москва је откупила прве обвезнице, вредне три милијарде долара.
Да Америка то није желела да дозволи, јасно је из њених првих реаговања — портпарол Беле куће Џејмс Карни рекао је тада да споразум, по ком ће Русија инвестирати 15 милијарди долара у Украјини и смањити јој цену гаса за трећину, „није одговор на забринутост оних који су се окупили на јавним протестима широм Украјине због напуштања европског пута“.
„Позивамо украјинску владу да послуша свој народ и пронађе пут да се врати мирној, праведној, демократској и економски просперитетној европској будућности, којој теже украјински грађани“, рекао је тада Карни.
Зар је ико икада сумњао у умешаност америчких прстију у кијевском „Мајдану“ — у којем су, по свему судећи, Украјинци себи само ископали толико дубоку рупу да из ње више не могу да се искобељају?
Пуцање по шавовима
Украјина се, да сумирамо, после три године западне „бриге“ за њу, налази у тешкој ситуацији на свим „фронтовима“ — од Кијева до Донбаса — а све због „спасилачког“ пакета помоћи ММФ-а, који никако да стигне.
Да ли су политичари у Кијеву стварно мислили да ће за Запад представљати нешто више од још једне важне геополитичке тачке на мапи света? После повратка Крима матици Русији и самопроглашења Доњецке републике, само јој још фали да почне да се цепа по свим осталим шавовима по којима је својевремено и састављана.
Мађари, Русини, Пољаци и Румуни су све незадовољнији положајем свог становништва у Украјини, и све чешће помињу и аутономију и враћање имовине. Мађарски премијер Виктор Орбан је још пре две године новим украјинским властима поручио да Мађари у Закарпатској области морају да добију не само аутономију, већ и право на двојно држављанство.
Прошле године су и закарпатски Русини тражили да буду признати као народност, и добију аутономију — позвали су се на референдум из 1991, када се и Украјина одвојила од СССР-а, а око 80 одсто Русина тада није хтело да остане у саставу нове државе.
Спутњик је већ писао и о томе да скоро 100.000 потомака Пољака има намеру да тражи повраћај имовине својих предака која је конфискована пред Други светски рат, а били су присиљени и да емигрирају. Пољска је 2008. године донела закон о „пољској картици“, коју могу да поседују људи који живе на територијама које су раније припадале Пољској, а међу њима је и Украјина. Та картица власницима омогућава да поседују бесплатну дугорочну пољску визу, и да могу да имају легално запослење, покрену посао или студирају у Пољској. Кијев се сада прибојава да би Пољаци, као што је то већ био случај са Мађарима, могли масовно да добију пољске пасоше и такође затраже аутономију.
Током прошлог века, Украјина је знатно проширила своје некадашње границе, управо на рачун Пољске (Западна Украјина), Чехословачке (Закарпатје), Румуније (Буковина и Бесарабија). Само јој још фале нови „фронтови“!
