Како ствари сада стоје на политичкој сцени, биће то тежак задатак јер је опозиција и даље потпуно разједињена.
На челу новог политичког субјекта, који је већ привукао пажњу црногорске јавности, јесу запажене јавне личности, између осталог познате и по свом залагању за војну неутралност Црне Горе: независни посланик и економиста Младен Бојанић и донедавно извршни директор Покрета за неутралност Црне Горе, грађански активиста и новинар Марко Милачић.
Разговарамо са Марком Милачићем о Отпору безнађу, мотивима за оснивање, програму, плановима, очекивањима.
Због чега „Отпор безнађу“?
— Ријеч је о елементарној грађанској самоодбрани. Група претежно младих људи, интелектуалаца, НВО-а и неформалних група одлучила је да се удружи и да тако уједињени понудимо оно што, вјерујем, недостаје Црној Гори — јасну и грађанску идеју, политику. У најкраћем: опозициона понуда код нас је или немушта и конформистичка или, са друге стране, сувише једнонационална и сужена. Уз то, жеља нам је да покушамо да допринесемо обједињавању опозиције у Црној Гори, која, овако разједињена, има знатно мање шансе за успјех и свргавање криминогеног режима Мила Ђукановића, несмјењивог скоро три деценије.
Како тече процес обједињавања?
— Није лако. Током ове седмице имаћемо неколико сусрета са лидерима појединих опозиционих партија, али, чини се, да превладавајуће велика већина њих жели обједињавање више декларативно, него суштински. Ми смо се понудили да помогнемо јер, између осталога, вјерујемо да као група која има добру сарадњу са свим опозиционим партијама и структурама можемо користити процесу обједињавања. Вјерујем да је дужност опозиционих лидера да сједну и макар поразговарају о будућности земље. Нажалост, као да нијесу свјесни тога, сувише загледани у сопствене редове.
Шта уколико обједињавање не успе?
— Од почетка смо били јасни и потпуно отворени када смо казали да уколико то не успије, тј. уколико цијела опозиција не наступи заједно — на изборима или чак у бојкоту избора — али буквално сви, онда идемо сами. Дакле: или сви заједно, или сами.
Свјестан сам да није лако за оволико кратко вријеме, до избора, артикулисати политику, али убијеђен сам да је ипак могуће, такође и због тога што је рад многих из Отпора безнађу одавно познат јавности Црне Горе. Још важније, па и лично: у политику нијесам ушао због нека три мјесеца, због пола године или годину, нити због ових или оних избора, већ због жеље да дугорочно изнесем идеју коју сматрам изузетно важном: одбрана Црне Горе од унутрашњих и спољних узурпатора, најпростије речено. Знам да је то мотив свих људи који су у Отпору безнађу, јер није ријеч о партијским ботовима, већ интелектуалцима.
Мото ваше групације јесте „Поверење људима, не партијама“. Шта сте мислили под тим?
— У региону, посебно у Црној Гори, осим сваковрсних деспотија, посебно је знаковита деспотија политичких партија. То је толико узело маха да је политички живот малтене незамислив ван партија, као да је сврсисходније питање — да ли постоји живот мимо политичке партије, него оно филозофско-религијско — да ли постоји живот након смрти. Партократија изједа демократију, а политику своди на пуку бирократију.
Ми желимо персонализовану политику, лишену тортуре хијерархије, растерећену класичног партијског мишљења, доста нам је пола вијека Комунистичке партије и сада још три деценије њене црногорске наследнице Демократске партије социјалиста. Али партократија је болест не само власти, већ и опозиције.
Да се разумијемо, немам ништа против политичких партија, нарочито као неко ко је завршио Факултет политичких наука и коме је то струка, али итекако имам против политичких партија какве видимо овдје, у нашим крајевима. То су латифундије, бизниси, забрани, уравниловке. Окошталим политичким елитама, политичким диносаурусима који само што се не сахрањују у згради Скупштине, супротставићемо младе интелектуалце који не желе да оћуте ништа ни мафијашкој власти, нити често недовољно озбиљној опозицији.
Које су вам основне политичке одреднице?
— Прије свега оно што бих дефинисао као тројаку сувереност: сувереност у односу на домаће узурпаторе оличене у банди на власти, сувереност у односу на стране узурпаторе оличене у војним савезима какав је НАТО и сувереност у односу на неолиберални економски концепт који намећу богати и бахати, а који разједа економије, друштва и државе.
Залагаћемо се за концепт одрживог развоја какав годинама заступа свјетски познати научник са Цетиња Драган Хајдуковић, који нас је свесрдно подржао. Морамо се одупријети „валоризацијама“ најљепших дјелова земље, што је еуфемизам за бруталну распродају Црне Горе белосвјетским тајкунима. Сада је на реду једна од најљепших црногорских плажа, Буљарица. Нећемо је дати.
Нарочито ћемо акценат ставити на потребу што већег укључивања грађана у политику, грађана који се систематски — што је глобални, плански наметнути, тренд — искључују из политике, из онога што се њих највише тиче. Стога захтијевамо да се, по моделу рецимо Швајцарске, убудуће 25.000 људи може, на референдуму, изјаснити за неку ствар, па да она постане обавезујућа. То је пут ка директнијој демократији.
У фази израде је и — ускоро ће бити готов — посебан софтвер, платформа, која ће означити потпуно нов приступ политици, којом ћемо урадити оно што сви, у оваквој партократији, избјегавају: укључити грађане, људе, човјека, у креирање политике. Желимо политику одоздо и то неће бити само флоскула, већ читав концепт, дугорочан, који ћемо убрзо представити.
Дуго година бавили сте се новинарством и били препознати као један од водећих грађанских активиста и критичара режима у Црној Гори. Више пута сте и хапшени, па и притварани, због вашег активизма. Мислите ли да ће Вам улазак у политику помоћи да се изборите за Ваше идеје?
— Сви смо, од рођења, у политици. Хтјели не хтјели, у њој смо. Као што је речено раније: ако се ми не бавимо њоме, она се бави нама. Хоћу рећи да се и ја, иако представник млађе генерације, одавно бавим политиком, у последње вријеме то је било кроз политички грађански активизам, али и кроз Покрет за неутралност Црне Горе.
Сада је само промијењена форма и ништа више. Да пробамо и овако. Суштина остаје иста: отпор безнађу и злу које нас сналази последњих 27 година. Побуна и бунт. Неслагање. Немирење. На концу, прављење од свега тога систематизоване оперативне цјелине, демократске машине за борбу против мафије која влада Црном Гором, одвећ дуго.
