Постоји ли нада да се хрватска и српска нација помире и колико је то важно и за регион, и за Европу?
— Јако је разочаравајуће видети да су Француска и Немачка већ дванаест година након Другог светског рата стварале темеље за ЕУ, а ми двадесет једну годину након „Олује“ имамо жестоке говоре. Видимо овај циркус између министарстава спољних послова Србије и Хрватске, између Дачића и Ковача. Пишем за српске медије и осећам се цењено и поштовано и драго ми је што могу да будем присутан у српским медијима, као што ми је драго када на свом порталу „Аутограф.хр“ могу да пренесем текст неког српског аутора. То, дакле, није наш проблем. То није ни проблем већине грађана. Мислим да већина грађана, поготово младих људи, нема потешкоћа и она би сутра потписала неки облик тесне сарадње међу нашим земљама.
Како видите будућност односа Србије и Хрватске?
— Видим сјајну будућност у сарадњи Србије и Хрватске. Уосталом, будућност ЕУ биће таква да ће унутар ње постојати регије, као што је Бенелукс. А ми ћемо створити једну такву регију. То је сасвим јасно и они који разумеју политику знају да ће се то једног дана догодити. Наше су економије компатибилне, говоримо варијантама истога језика, и наше су културе компатибилне, имамо заједничку прошлост и, сигуран сам, заједничку будућност у оквиру Европске уније. Политичке структуре, не говорим сада о Србији већ искључиво о Хрватској, немају адекватне економске програме. Још увек нисмо видели, ни на десници, ни на левици, уверљив економски програм. И онда се прибегава будалашењу.
На пример?
— На пример, ово што су направили тзв. ревизијом процеса Степинцу било је потпуно непотребно. То не говорим само ја, већ људи попут Дражена Будише, лидера хрватске омладине током Хрватског пролећа, који је и робијао четири године. Он се изјаснио против ревизије судског поступка Степинцу, зато што је то промашено и срамотна злоупотреба правосудног система за слање политичких порука. Успут буди речено, ревизије процеса уопште није било него се расправљало нити 15 минута и донео се праворијек да се пресуда из 1946. поништава. Хоћу казати: време је да коначно престане политичка галама и да проговоре документи, па да се посла лате стручни људи, теолози, историчари, политолози, социолози… што је и намера папе Фрање оснивањем мешовите комисије о Степинцу. Питање помирења, суживота и нормализације односа, дакле, не зависи од нас новинара, јер ми већ годинама сарађујемо и стварамо структуре поверења и дијалога. То раде и наше невладине организације, уметници, спортисти и предузетници.
Вратимо се „Олуји“. Били сте међу првим новинарима који су писали о злочинима почињенима над Србима…
— Да, било је то једно врло болно и трауматично искуство. Дословно сам се сломио када сам у рукама држао кости спаљених стараца Николе и Милице Дамјанић у селу Прокљан у залеђу Шибеника. Допустите да искористим прилику да се у особно име извиним свима који су пре 21 годину изгубили најближу родбину у злочинима почињенима над цивилима за време и након операције „Олуја“; свима који су били приморани напустити куће, градове и села у којима су одрастали, живели, имали пријатеље, децу и породицу; свима чија је имовина опљачкана, а куће у којима су генерацијама живели — спаљене и разрушене, тако да се нису имали камо вратити. Ходао сам након „Олује“ ослобођеним подручјима и било ми је јако неугодно и тешко све то видети. Да будем начисто: ми смо морали вратити земљу у нормалу, завршити с побуном мартићеваца, али дубоко верујем како остварење ниједног друштвеног и политичког циља, чак ни онда када су сва дипломатска средства искоришћена, никада не сме укључивати почињење злочина и тешких кршења људских права. Није смело ни тада — 1995. године.
Каква је ситуација у вашој земљи с проблемом злочина?
— У Хрватској имамо проблема с „дефинисањем“ жртве и злочинца. На пример, убице хрватских емиграната у јавности се називају злочинцима, док се убиства која су починила хрватски емигранти проглашавају патриотским чином. Убиства хрватских цивила током Домовинског рата су без сумње стравичан злочин. Од Шабрње до Вуковара. Међутим, зашто нам је то, без икакве задршке и без икаквог „али“ тешко рећи и за убиства српских цивила током 1991. или након акције „Олуја“? Нажалост, толико година након рата ми и даље имамо труле политичке структуре које надувавају сукоб који не доноси просперитет предузетницима.
А ту је и изазов историјског ревизионизма…
— Историјски ревизионизам и у Србији и Хрватској је пре свега рефлекс националистичких идеологија. Наиме, оба друштва су заснована на националистичкој парадигми којој је иманентан антикомунизам као средишња вредност. А тамо где је антикомунизам кључан, нема места и за антифашизам. Било би боље да напетости не постоје и да предузетници послују квалитетније. Ја сам, на пример, јако фрустриран многим аспектима наших односа почевши од међувладиних, па све до тога што у Хрватској не могу да купим књиге објављене у Србији или у БиХ.
Како је Србима у Хрватској?
— Многима је јако тешко. Особито због раста мржње. Осим тога, доста је сиротиње, доста људи без струје и воде. Пак изузетно ми је криво када лидери, било Хрватске војске било политике говоре како би један Милорад Пуповац требало да показује да је лојалан Хрватској, да то хрватски Срби морају показати. Зар би митрополит загребачко-љубљански Порфирије Перић требало да доказује да је миротворац и екумениста?! Па то је смешно. Он је прави хришћанин и модел у понашању многим католичким бискупима и свештеницима. И када сам већ код прозивања Срба, желим рећи да је већи допринос демократизацији Хрватске дао Милорад Пуповац него цели ХДЗ. Не понашамо се као озбиљна европска земља и силно ми је због тога криво.
