Мада је, како кажу стручњаци за маркетинг, у изборним кампањама готово све дозвољено, главна вест са америчких борилишта за улазак у Белу кућу ових дана је спекулација да поједини лидери из Републиканске странке размишљају о томе да свом кандидату Доналду Трампу окрену леђа.
Више од 100 званичника Републиканске партије, укључујући најмање шест бивших чланова Конгреса и најмање 20 некадашњих чланова Републиканског националног комитета, како јавља агенција АП, потписало је писмо којим од председника тог комитета Рајнса Прибаса траже да обустави финансирање Трампове кампање.
Медији у САД наводе да су лидери републиканаца све више забринути због пада Трампове популарности после његових најновијих гафова. Руку на срце нису ти гафови били ни већи, ни чешћи у односу на разне којима је обиловала његова досадашња кампања, рачунајући и ону страначку после које су га републиканци изабрали за свог председничког кандидата.
„Ја свој стил нећу мењати“, поручио је пак Трамп одбијајући тврдње о паду популарности и непримереном понашању. За „Фокс њуз“ каже да ће, ако му странка заиста ускрати новац, он такође престати да скупља донације за републиканце.
Креативци и спин мајстори
Тек, према најновијим резултатима анкета кандидаткиња Демократске странке Хилари Клинтон у односу на Трампа је повећала предност и она, ако је веровати америчким медијима, сада износи осам одсто, у односу на три одсто у јулу.
Међутим, у истом тексту АП признаје да нема доказа да постоји формални план за раскид са Трампом. Позива се на три неименована републиканска званичника који кажу да је Прибас протеклих дана неформално разговарао са страначким лидерима о могућем раскиду са Трампом. Агенција признаје и то да Прибас гласно подржава Трампа и да „раздор у редовима републиканаца“ нема одраза ни на Трампову способност да привуче присталице на своје скупове.
Дакле све по систему може да буде, не мора да значи. Уосталом, као што се исто тако представљају и резултати анкета. Тако поједини медији преносе да је разлика осам одсто, неки медији да је 10 одсто, а неки и више од тога.
Анкета Марист института од 10. августа, према писању појединих медија, показује да Клинтонова води са 48 према 33 одсто. Колико је то писаније тачно лако је проверити на сајту тог института.
Клинтонова у Ајови у августу има 41 одсто подршке, за разлику од јулских 42 одсто, док Трамп има 37 одсто гласова, за разлику од 39 у јулу. У Охају Клинтонова је поправила резултат за четири одсто, са 39 на 43, а Трамп га је погоршао за један одсто, са 38 на 39. У Пенсилванији Клинтонова је резултат поправила са 45 у јулу на 48 одсто у августу, а Трамп са 36 на 37 одсто. Грешка случајна или намерна? Тек, ишла је на штету Трампа.
Нема сумње да ће после старта трке крајем јула, када су кандидати за председника САД били мање-више изједначени, медији имати једну од важних улога у њиховом представљању, тачније фаворизовању. Јасно је да је ту у знатној предности бивша државна секретарка и прва дама САД која је контакте са кључним медијима у земљи градила годинама.
До одржавања америчких председничких избора остала су пуна три месеца, али лобисти разних фела, спин мајстори и остали креативци задужени за намицање додатних процената подршке увелико раде.
Зато и не чуди једна од скоријих изјава Трампа о нетачном извештавању медија и то из Јуте, увек јаког упоришта републиканаца где је сада суочен са проблемима.
Професор Кертис Ганс са Америчког универзитета објашњава да сваки од кандидата почиње са кампањом у државама у којима ће сигурно да победи и државама у којима се очекује да ће изгубити“.
У средини су државе у којима би могао да победи било ко од двоје кандидата. Државе које могу да припадну једном или другом кандидату су такозвана „изборна ратишта“. То готово увек доводи до неизвесне борбе, односно ситуације да изборну трку реше „неодлучне“ државе, такозване „свинг стејтс“. У питању су савезне државе у којима је, према анкетама, разлика између два кандидата мања од шест одсто.
Оне су права изборна ратишта зато што упркос малој разлици у гласовима „победник односи све“. Кандидат који је победио, па макар и са једним гласом више, добија све електорске гласове у тој савезној држави. То правило важи за све савезне државе сем за Мејн и Небраску, где се електорски гласови деле пропорционално броју освојених гласова.
Процедура чува елиту
Компликована процедура за избор председника САД креирана је као „сигурносна мера“ ако народ изабере кандидата који елита не подржава. Искуство свих досадашњих избора то је потврдило, као и чињеницу да је председник Америке личност која ће на најбољи начин да заступа интересе крупног капитала којем су границе САД одавно постале тесне.
Зато амерички изборни систем не подразумева директно бирање председника, личност која у држави са председничким системом има највећа овлашћења. Иако Американци излазе на биралишта, избори за америчког председника су у суштини индиректни, јер се бирачи не опредељују директно за кандидате. На основу гласова Американаца на крају ће средином децембра одлучивати електори, укупно њих 538 који чине Изборни колегијум. Проста већина од добијених 270 гласова електора отвара врата Беле куће.
Број електора је једнак броју представника који савезна држава има у Конгресу и у зависности од броја становника и величине, савезне америчке државе могу имати од три електорска гласа, попут Алабаме, Монтане и других, до 55 електорских гласова колико их, на пример, има Калифорнија.
Зато је и могуће да, као у случају Ала Гора, кандидат који добије највећи број гласова бирача не буде и победник избора. И није то било први пут. Тако је 1824. године председник постао Џон Адамс, 1876. Рудерфорд Хејз, а 1888. године Бенџамин Херисон.
И 1960. године Ричард Никсон је добио око 200.000 гласова мање од Џона Кенедија. Одлучио је, кажу, на савет свог таста Двајта Ајзенхауера, бившег председника САД, да не тражи поновно бројање гласова. Јавно је рекао да се на тај корак одлучио „у интересу нације“.
Интересантно је да ниједном од председника који се провукао кроз иглене уши није пошло за руком да добије и други мандат. Кенеди није имао ни шансу. Убијен је пре истека првог мандата.
