Америка нема намеру да чека да балканске државе испуне све услове за пријем у Европску унију и зато је Унији предложила да активира такозвани план „Б“ за пријем Албаније, Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова по убрзаној процедури у Унију.
Тај план није по вољи великог дела држава ЕУ, али је Америка и овде нашла решење и Унији предложила план, који би претходио пријему тих земаља у ЕУ. Он је заснован на економском повезивању бивших балканских држава, односно „удруживање економија“, чиме би се садашња ЕУ растеретила појединачног „финансирања“ нових чланица. Поменуте државе би до испуњења свих тачака из претприступних преговора са ЕУ биле третиране као чланице „Б“, што значи да би имале обавезу да следе заједничку спољну политику Уније, загарантовану безбедност, јединствено тржиште… Једини „дефект“ тог плана је тај да нове чланице не би имале право гласа, нити утицај на одлуке „праве“ ЕУ.
Та идеја није од јуче, а на актуелности је добила после изласка из Уније Велике Британије, која се јавно противила проширењу, посебно када је реч о балканским државама. Наравно, цео процес је убрзан после догађаја у Турској, након покушаја пуча у тој држави, и обнављања „везе“ са Русијом, што не иде на руку Америци, а плаши ЕУ. У том контексту ЕУ спремно разматра амерички план за пријем „уједињеног“ Балкана по убрзаном поступку у други ешалон ЕУ. Разрађен је већ и политички део, то јест начин на који ће будуће „Б“ чланице функционисати и наступати унутар ЕУ.
По том сценарију, то би фактички била „мала ЕУ“, уређена по правилима праве ЕУ, унутар ЕУ. Државе Балкана, као чланице „Б“ Уније, заступао би у европским институцијама такозвани Савет министара, направљен по угледу на Савет министара спољних послова у државама-чланицама Европске уније, а имао би исте задатке и обавезе које има и прави Савет. Савет би имао председника, који би се смењивао на сваких шест месеци из сваке од поменутих држава и регија.
О чему се заправо ради?
Још пре неколико година била је актуелна „тиха“ европска политика, која је покушавала да прогура идеју да Албанија, Србија, Македонија, Босна и Херцеговина, Косово и Црна Гора, дакле државе и регије под протекторатом ЕУ, у Унију буду примљене као „Б“ чланице. План који је тада био актуелан, а који је данас поново извучен из фиоке, јесте да се те земље пре свега повежу у јаку економску унију са заједничким предузећима и заједничким наступима на тржишту. На тај начин би се садашња ЕУ растеретила финансирања сваке државе појединачно. Заузврат, поменуте државе би постале део европске заједнице, иако не испуњавају до краја постојеће услове за пријем у чланство. Тај амерички план има за циљ да Западни Балкан извуче из „црне рупе“ Европе и удаљи од утицаја Русије, посебно Србију и Македонију.
„Сједињеним Државама је у интересу да тај простор буде стабилан, посебно сада када је ЕУ крхка, а Американци и даље у тој зони желе да задрже своју доминацију. Јер, како сада ствари стоје, ниједна од поменутих земља, барем оне водеће попут Србије, неће овим темпом успети да до 2020. године постану, регуларним путем, део ЕУ. За Америку је то дуг рок, јер се Русима даје простора за маневрисање“, наводи се у једној од америчких анализа о Западном Балкану.
У истој пише да су САД заинтересоване да на Балкану постоје добри односи посебно између Београда, Загреба, Тиране и Приштине. Пријем тих држава у Унију као „Б“ чланица излечио би много главобоља, не само у Америци, већ и ЕУ, јер тиме не само да би подредила регион заједничкој спољној политици, већ би пре свега амортизовала утицај Русије на тај део Европе.
Идеју о заједничком уласку Балкана, фактички као једне државе, у ЕУ поткрепљују многи аргументи. Пријемом тих држава у пакету, под контролу би се ставила Босна и Херцеговина, односно стопирала би се свака могућност за отцепљење Републике Српске. Србија унутар ЕУ имала би простор да решава проблеме и односе са Косовом. У Црној Гори би се унутрашњи сукоби, који су по неким проценама на путу да прерасту у озбиљне сукобе због подељености око пријема у НАТО, на тај начин умирили. Македонија би избегла вишегодишњу блокаду Грчке због имена, док би се за Албанију отвориле велике економске могућности. Косово би се по тој анализи коначно стабилизовало.
Термин који обухвата ту филозофију пријема нових чланица у таквој форми чланицама ЕУ представљен је као „принципијелни прагматизам“, у преводу покушај да ЕУ сагледа свет таквим какав јесте, а не таквим каквим би ЕУ желела да свет буде.
Са друге стране, државе којих се тај начин уласка у ЕУ тиче нису једнако расположене према намерама ЕУ и Америке. Тај план највише одговара Босни и Херцеговини и Албанији, а најмање Србији. Босни и Херцеговини јер би се на тај начин фактички заувек решила проблема са РС, али и „докопала“ Санџака кроз етничку повезаност регија. Исто важи и за Албанију која би напокон могла под ЕУ да реализује свој план о „природној Албанији“, то јест албанске етничке заједнице расуте по околним државама нашле би се под једним кровом, а удруживање и сарадња у оквиру ЕУ били би им олакшани.
Црна Гора би тиме најмање изгубила, док би Србија била та која би претрпела највећу штету. Потенцијално би остала без дела територије — Косова и Метохије, био би јој не мало смањен утицај на Републику Српску, а изгубила би примат водеће државе на Балкану. Уз то као „чланица ЕУ“ морала би своју спољну политику да прилагоди прописима ЕУ, што јој у овом периоду никако не би ишло на руку.
И ЕУ је по питању тог плана Америке врло подељена. Оне чланице које су део сиромашнијег дела Уније сматрају да би на тај начин земље Балкана, иако чланице другог реда, биле привилеговане за добијање новца из европских фондова. Ни Немачка није јединствена по питању тог плана, јер би, како се у тамошњим медијима истиче, те државе биле под утицајем Америке, чиме би се пореметио однос снага унутар ЕУ, то јест, сматра се да то не би била „балканска ЕУ“ унутар Еу, већ америчка.
