Новинар Роберт Бајруши у тексту објављеном у загребачком Јутарњем листу наводи да је Зоран Милановић девет пуних година ћутао о овој породичној чињеници, те истиче да ово Милановићево телевизијско откривање усташе у породици упућује на то да бивши премијер жели да се прикаже прикладним и за десно бирачко тело, које је сентиментално у односу на НДХ.
До петка Милановић ни у једном интервјуу до сада није споменуо деду усташу иако је, како наводи, говорио о својим прецима.
Бајруши истиче да Милановић то није учинио ни у расправама у којима је учествовао о Блајбургу, Тезном и Јасеновцу, нити у његовим разговорима са њима које су водили када је 2011. писао његову неауторизовану биографију, публиковану дан након што је на парламентарним изборима победио Јадранку Косор и ХДЗ, и постао председник Кукурику владе.
„Свих тих девет година Зоран Милановић је ћутао о деди усташи, иако је врло исцрпно описао историју своје породице још од средине 19. века, која је, попут многих породичних прича, занимљива, али, посебно по очевој линији, апсолутно партизанска и левичарска“, навео је Бајруши.
С очеве стране Милановићи су вековима, наводи, живели у сиромашној Далматинској Загори, а мајка Ђурђица Матасић је дошла из грађанске сењске породице.
Бајруши каже да се Анте Милановић, деда председника СДП-а, до почетка Другог светског рата бавио физичким пословима у Главицама покрај Сиња, које су још у Краљевини Југославији носиле неслужбени назив Мала Москва, што је говорило о политичким афинитетима тамошњих становника.
Анте се, додао је, партизанима прикључио 1942. и ратовао је по Далмацији, а Други светски рат је, заједно с братом Иваном, завршио у ослобођеном Трсту.
По мајчиној линији, Стјепан Матасић, биолошки деда Зорана Милановића, родио се 1892. године. Оженио се 1936, када је имао 44 године, Маријом Главаш из Красног. Били су релативно имућна грађанска породица и власници куће у том приморском градићу. Већ наредне године родила се Ђурђица (Гина) Матасић, а 1938. и 1941. њена браћа Анте и Стјепан.
Миран грађански живот и сређен социјални статус Матасића прекинут је када је 1943. капитулирала Италија, а у Сењ су ушли партизани који су се задржали неколико дана. Ускоро је уследила немачка контраофанзива и у ваздухопловном нападу и тешком бомбардовању града погинуо је деда Зорана Милановића.
И овде, како наводи, у причу улази прећутани Милановићев деда који је, наводно, био усташа. Наводно зато што о њему нема никаквих података, а Зоран Милановић ми га је изричито описао као драгог привредника и гастарбајтера, написао је Бајруши.
Звао се, каже, Петар Плишић. Након рата, удовица Марија с троје мале деце преселила се на Сушак, но будући да није имала сталну службу, бавила се разним пословима како би прехранила породицу. На Сушаку је упознала Петра Плишића, радника из Личког Лешћа, за кога се удала и почетком 50-их доселили су се у загребачку Дубраву.
Зоран Милановић каже како је Плишића увек доживљавао као деду, а описао га је у једној јединој реченици као вредног занатлију који је једно време као гастарбајтер радио у Немачкој, написао је Бајруши.
