На Међународним војним играма, одржаним у Русији током овог месеца на 19 различитих полигона, екипа Војске Србије освојила је бронзану медаљу. Испред ње биле су Русија и Кина, а наши војници оставили су за собом и много озбиљније војске, на пример индијску, чије само копнене снаге броје више од милион људи.
Пуковнику Драгану Бојићу, вођи наше делегације, боравак у Русији није био први. Присуствовао је војним играма и протеклих година, а и завршио је генералштабну академију у Русији, тако да се налазио на познатом терену.
Међутим, Русија није била позната свим члановима наше екипе. Досад су на Међународним војним играма учествовали само тенкисти на тенковском биатлону, ове године наша екипа бројала је више од 100 чланова, и у њој су били инжињерци, тенкисти и припадници противваздухопловних снага.
Ока тежа од Дунава
На примеру инжињеријског такмичења, пуковник Бојић описује сву тежину међународних војних игара. Инжињеријско такмичење одржано је на реци Оки, која се, каже Бојић, разликује од наших река.
„За разлику од свих наших река, Ока је другачија. Има фине песковите плаже, као на мору, што изузетно отежава рад јер је песак нестабилан као материјал. За разлику од наших река, прилично је плитка, тако да се са техником мора улазити дубоко у воду да би се пустили понтони, да би се припремиле деонице за склапање скела, што изузетно отежава услове. Услови за рад много су тежи на Оки него што је то на Дунаву, Сави Дрини, Јадру и на другим нашим рекама“, каже Бојић.
Да је само река Ока била једини проблем нашим инжињерцима! Међународне војне игре одржавају се у контролисаним ратним условима, уз симулацију напада из ваздуха. Цео полигон су све време такмичења надлетали ратни авиони који су „бомбардовали“ околину бомбама са слабим пуњењем, које се користе на војним вежбама.
„То су вежбовна средства, мада је пуњење бојево, али то су количине које не могу да изазову повреду. Прорачунато је све, и изузетно се поштују мере безбедности“, објашњава Бојић.
Такмичење инжињераца почиње преласком пионирског одељења на другу обалу. Ово одељење врши претрагу терена, проналази мине. Након што они изврше задатак, креће амфибијско одељење, које мора да савлада препреку — симулирани кратер на путу. Када поправе деоницу пута, крећу понтонири. Прво посаде реморкера изводе симулирану акцију пребацивања рањеника на другу обалу; након тога транспортери превозе технику на другу обалу. Након тога, екипа склапа понтонске скеле, преко којих се превози одређени део технике. Када је скела дужине 160 метара склопљена, командант јединице пење се на њу и подизањем заставе показује да је задатак извршен.
„Наши момци, раме уз раме са руским и кинеским колегама, показали су да могу достојно да се боре и да су изузетно оспособљени и припремљени за реализацију задатака. Наши понтонири заузели су треће место, иза Русије и Кине. За Кином смо заостали 12 минута што и није тако велики заостатак. Имали смо изузетно тешку стазу“, каже Бојић.
Тешко је возити туђи аутомобил, а камоли тенк
Тенкисти су, за разлику од инжињераца, који су први пут наступили на Међународним војним играма, наступили по трећи пут. Прве године заузели су 7. место, прошле године били су трећи, а ове године заузели су 5. место. Међутим, ове године, број екипа порастао је са 12 на 18, конкуренција је била јача него прошле, прича Бојић.
Пето место је велики успех, то је заправо прво место међу екипама које су возиле руске тенкове. Прве четири екипе возиле су сопствене тенкове, а српски такмичари користили су руске тенкове.
„То је отежавајућа околност, пошто се припреме врше на средствима која ми имамо. Тенкови су исте ознаке, Т72, међутим, на руским тенковима урађене су одређене модификације. Имају савременију опрему, поготово нишанске справе и систем за управљање ватром. Наши момци су успели да савладају тај мали недостатак и није им то толико представљало проблем. Међутим, када неко дође са својом техником, на којој се увежбавао, очекивано је да ће постићи много бољи резултат“, каже Бојић.
Наша екипа је, без обзира на све потешкоће, ушла у полуфинале и дошла до штафетне трке која се вози на стази дугој 49 километара, у борбеним условима. На рути постоје изузетно тешке препреке које треба савладати, а треба и погодити 24 циља. Пето место освојено је са заостатком од минут-два у односу на боље пласиране екипе.
Припадници српске ПВО имали су најтежи задатак. На Међународним војним играма учествовали су са два одељења — ракетним и топовским. Они су наступали на средствима које Војска Србије нема у свом наоружању.
Топовско одељење је наступало на топовима калибра 23 милиметра, док Војска Србије користи топове калибра 20 и 30 милиметара.
„Принцип рада је сличан код свих, међутим, за свако средство је потребна додатна обука. Имали смо времена да се наши припадници повежу са средствима, да на њима увежбавају. Али све остале екипе имају ова средства у свом наоружању, тако да су радили на средствима на којима стално изводе обуку. Наши су показали изузетан ниво оспособљености, успешно су уништавали циљеве и успешно су се носили са конкуренцијом“, наводи Бојић.
Ракетно одељење је гађање вршило преносним средствима „игла С“, савременијом верзијом борбених средстава које поседује наша војска. На нашим полигонима нема могућности да се гађа из ових средстава, каже Бојић, и велика је ствар што су стрелци могли да користе ова средства.
Због великих трошкова одржавања међународних војних игара, Русија је дала предлог да се одржавају у олимпијским циклусима, на сваке четири године. Како би приближио слику о величини такмичења, пуковник Бојић наводи да је ове године на Међународним војним играма учествовало 3.000 такмичара из 19 земаља, а да је само дневна потрошња горива на 19 полигона, на којима су игре одржане (од чега су два полигона у Казахстану), око 500 тона. Ако имамо у виду да су Међународне војне игре мало мањег обима од Олимпијских игара, идеја да се одржавају на сваке четири године и не звучи тако лоше.
