Окупациона комисија Министарства правде Летоније, коју је летонски Сејм формирао 2005. године, представила је на састанку податке који се односе на совјетски период.
„На данашњем састанку смо се договорили да наставимо заједнички рад и да се ове јесени окупимо са Литванијом како бисмо заједно оценили штету нанету окупацијом“, рекао је руководилац летонске делегације Рута Паздере.
Међутим, руководство Русије је више пута саопштавало да ни о каквој окупацији балтичких земаља 1940. године не може бити ни говора. Совјетска војска ушла на територију Литваније, Естоније и Летоније уз пуну сагласност тадашњих власти. Доказ тога су пактови и уговори о међусобној помоћи потписани између СССР-а и балтичких република, као и договор команде Црвене армије и совјетске Војно-поморске флоте са командама оружаних снага Естоније и Летоније и Владом Литваније.
Ипак, Балтичка скупштина 19. децембра 2004. године донела је резолуцију под називом „О неопходности процене штете нанете окупацијом Балтика“. У резолуцији се, између осталог, каже да је „окупација нанела огромну штету економији, образовању, култури и интелигенцији балтичких држава, због чега су оне озбиљно заостале у односу на своје европске суседе“. У резолуцији се позивају владе балтичких држава да иницирају преговоре са Русијом и Немачком о компензацији штете нанете окупацијама.
Да сагледамо, ако је могуће, непристрасно насталу ситуацију. Почетком ′90-их година суседи Литваније су збијали шале на њен рачун, да се током година „окупације“ она најбоље припремила за будућу независност. Литванија је имала најбоље путеве у СССР-у, сопствену нафтну индустрију, одличну луку и савремену атомску електроцентралу. Ипак, већ 1997. године она је од Русије, у својству одштете за последњих 50 година у СССР-у, затражила 286 милијарди долара. Касније се сума смањила на 20 милијарди, па се опет 2011. године повећала на 834 милијарде долара, пошто, како су саопштили у Вилњусу, Русија мора да надокнади Литванији и за затварање атомске станице Ингалински, изграђене у совјетско време и затворене по жељи ЕУ. На први поглед ситуација изгледа парадоксално: Русија (СССР) је изградила Литванији атомску електростаницу, оставила јој је у одличном стању, не тражећи за њу ни један динар — практично ју је поклонила, док су је Литванци затворили (од државе-извозника струје постали су увозници) и још траже компензацију. Уз то, престоница Литваније, Вилњус, до 1939. године налазила се у саставу Пољске, а једина лука Клајпеда — у рукама Немачке. Захваљујући уласку Црвене армије на њену територију, Вилњус и Клајпеда су враћени Литванији, а још су јој придодате југоисточне области, које су раније припадале Белорусији. Да, чудна нека окупација!
Естонија, када је у питању компензација за „совјетску окупацију“, није била тако активна као Литванија. Ипак, већ 1990. године формирана је комисија при Академији наука Естоније која се бавила проценом штете. Резултат рада комисије је „Бела књига о губицима, причињеним народу Естоније за време окупација 1940-1941. године“. Према њиховим подацима, у том периоду је страдало 48.000 људи, док је број жртава совјетске окупације достигао 111.000. Господа академици су заједно са стрељаним Естонцима у тај број урачунали и депортоване, азиланте, као и оне који су умрли од глади и разних врста болести. За све патње овог света криви су били Совјети, и Русија би за то требало да плати по 75.000 долара за сваког изгубљеног Естонца — око 12 милијарди долара. Наравно, Русија мора да плати и штету нанету екологији земље, као и минималну економску штету од 100 милијарди долара. Под претпоставком да Русија не може да плати тако велику суму, председник државне комисије Вело Сало је изјавио: „Нека нам дају на коришћење Новосибирску област, одакле можемо током одређеног броја година сећи дрва“, пише Александар Дјуков у својој књизи „Мит о геноциду. Репресије совјетске власти у Естонији 1940-1953“.
Најмање активности у правцу претензија према Русији показује Летонија. Године 1996. државна скупштина је усвојила декларацију „О окупацији Летоније“ у којој се не тражи компензација, али се позива међународна заједница да „призна факт окупације Летоније“ и да „помогне у ликвидацији последица окупације политичким и економским путем“. Још једна декларација донета је 2005. године, „О осуди тоталитарног, комунистичког и окупационог режима СССР-а у Летонији“. У њему се каже да Русија „као правно-политичка наследница СССР-а, носи моралну, правну и финансијску одговорност за злочине против човечности извршене у Летонији и штету која је нанета летонској држави и њеним грађанима за време окупације“. Том приликом, затражено је да се „Летонији и њеним грађанима компензују губици нанети противправним акцијама“. Специјална комисија је спремила извештај — директна штета републике у саставу СССР-а износила је 18 милијарди долара. У њу је ушла еколошка штета, нанета од стране совјетских предузећа и армије, док је индиректна — недостигнути БДП, варирала — да је Летонија остала независна и развијала се истим темпом као и Финска, БДП је могао достићи 231 милијарду, док се у поређењу са Аустријом овај показатељ кретао око 277 милијарди, а са Данском 333 милијарде долара.
Наравно, можемо отићи мало даље у историју и подсетити Литванце, Естонце и Летонце да их је Петар Први купио са читавом земљом од шведске краљице Урлике Елеоноре (1688-1741) и дао им слободу. Према 4. тачки Ништадског мира из 1721. године, Петру Првом „и његовим потомцима и наследницима руске државе у потпуно неприкосновено вечно владање и сопственост“ предају се Лифландија, Естландија, Ингермандландија и део Карелије са дистриктом. Русија је за „уступљене“ земље Шведској платила 2 милиона јефима, односно 56 тона сребра. По данашњем курсу — 350 милијарди долара. У то време, то је био годишњи буџет Шведске империје и половина буџета Русије. Значи, и Русија би требало да тражи од балтичких земаља да јој врате новац и плате вишевековну закупнину за коришћење земље?
Подсетимо, председник СССР-а Михаил Горбачев затражио је у замену за признање Литваније да Русији буде предата лука Клајпеда, коју је ова држава добила од СССР-а, као и исплату 21 милијарде рубаља. То је само посао, ништа лично.
