После база у Сирији, руска авијација је за ударе по исламистима и њиховим саборцима, умереним побуњеницима које наоружавају Сједињене Америчке Државе, почела да користи и базу Хамадан у Ирану. Помоћ регуларној сиријској армији најавила је и Кина, најављујући тиме и свој појачани ангажман у грађанском рату у Сирији који је можда прецизније описати као мали светски рат који се води преко посредника. Истовремено, и донедавно незамисливо, Турска наставља да кокетира са Русијом и Ираном и да нарушава односе са својим западним партнерима…
Шта се то догађа на Блиском истоку? Клизи ли контрола над тим регионом, једним од неколицине најважнијих у свету, из руку Сједињених Америчких Држава, које су текућу спиралу насиља на том подручју и покренуле нападом на Ирак 2003. године и потоњим арапским пролећима, у жељи да учврсте своју контролу над Блиским истоком и његовим ресурсима? Хоће ли Русија успети да искористи америчке неуспехе?
То су у петак биле теме „Спутњик интервјуа“ са др Дарком Трифуновићем, професором на Факултету безбедности Универзитета у Београду, и војним аналитичарем Александром Радићем.
„Регуларна сиријска војска контролише скоро све веће градове у Сирији, и Алепо је ту највећи изузетак, значајан и због своје величине, и зато што се налази на важној саобраћајници, и због своје близине Турској, и зато што је то једина тачка у којој се сударају све зараћене стране, али и стране силе које их подржавају“, објашњава Александар Радић значај садашњег тренутка у сиријском рату:
„У Алепу се сада ломи кичма отпору, и војно и политички, јер се, у сенци борби, у потпуно новој слагалици моћи склапају договори између Анкаре и Москве о усаглашавању интереса те две силе, што је доскора изгледало као немогуће.“
„Битка за Алеп је кључна“, сагласан је и Дарко Трифуновић, „а ситуацију додатно компликује сукоб великих сила на том простору, САД, Русије, Турске, све више је ту и Кина… А у корену свега тога јесте битка за енергенте, с обзиром на то да су у том делу Медитерана откривена огромна налазишта нафте и гаса, толико велика да се тај део сад назива новим (Персијским) заливом.“
Нов и важан моменат у сиријском, и не само сиријском рату, донела је прошла недеља, у којој су руски стратешки бомбардери против сиријских џихадиста полетели из базе у Ирану. Том искораку у односима Ирана и Русије, подсећања ради, претходио је претходни важан искорак у истом смеру, испорука руских противваздушних система С 300 Ирану.
„Новоуспостављена сарадња Русије и Ирана има и конкретан војни значај — повећава се радијус домета руских бомбардера — али и озбиљан политички значај који много више узнемирава Запад јер показује да је Иран, као важна регионална сила, по укидању санкција у Русији пронашао озбиљног спољнополитичког партнера“, коментарише Александар Радић, напомињући да такав развој догађаја утиче на стварање новог односа снага на читавом Блиском истоку:
„Недовољно снажно америчко залагање да наметне свој став том региону довело је до тога да су Американци, корак по корак, изгубили моћ на том простору, и то је створило идеалан простор за раст руског утицаја. Условно говорећи, на рушевинама америчког утицаја, због свих компромиса које су Американци правили (са Турском и Саудијском Арабијом, пре свега), Руси су ушли на велика врата. Они очигледно имају Иран као свог савезника, а очигледно је и да је Русија веома чврсто стала и иза различитих шиитских организација које делују у Сирији, од (либанског) Хезболаха па надаље. Због низа околности, које сама није креирала, али уме да их искористи, Русија је створила упориште у Ирану, у Сирији, ушла је и у Ирак коме је постала важан снабдевач оружја и војне опреме, и због тога мора да буде респектована од стране свих сила на терену.“
Подсећајући да је „Иран једна од регионалних суперсила која не може да буде игнорисана, и због своје величине, и положаја, и ангажованости његових обавештајних служби“, проф. Трифуновић указује и на све веће присуство Кине у том региону, које најављује њено повећано ангажовање на глобалној сцени.
„Кина више не може у међународним односима да буде слон који се крије иза бамбусовог штапа“, каже Трифуновић, напомињући да Пекинг има и додатни мотив да се активније умеша у догађања на Блиском истоку:
„То је Турска, Ердоганова Турска, која активно подржава (муслимански, етнички близак Турцима) ујгурски покрет у северозападној кинеској провинцији Синкјанг. Ујгури се тренирају у турским базама, они су преко Турске и доспели у Сирију, не само да би ту водили џихад, већ и да би у Сирији стекли и борбена, али и религијска, индоктринацијска искуства, која ће користити у Кини по повратку са сиријског ратишта.“
Догађања после неуспелог војног пуча у Турској, међутим, довела су до нове динамике односа и приближавања Турске, Ирана и Русије, најављује се и заједничко ангажовање на решавању сиријске кризе… Може ли тај тренд да постане трајан, или је реч само о привременим тактичким прегруписавањима?
Александар Радић подсећа да је Турска, уз Саудијску Арабију, најодговорнија за бујање сунитског тероризма и наоружавање џихадиста који су направили хаос у Сирији.
Турска, сматра саговорник Спутњика, жели да буде самостална и аутентична сила, „а то се потврдило и нападом на руски авион сухој 24 М прошле године, том заседом која је била постављена“.
„Мислим да је Турска тиме врло јасно упутила ударац, не Русији, него НАТО-у, показујући да он више није оно што је некад био, да механизми утицаја које су имали Американци ни изблиза нису онакви какви су били у прошлости, јер Турци су самостално предузели ту борбену акцију, а онда затражили активирање члана 5 који говори о колективној заштити држава-чланица. Оснивачи НАТО-а такву могућност самосталног деловања једне чланице сигурно нису предвидели.“
Имајући то у виду, Радић сматра да то приближавање Анкаре Москви (и Техерану) може да буде само привремено:
„Са једне стране, нагло пријатељство Русије и Турске, ма колико оно било глумљено, представља озбиљан пораз америчке политике, прст у око Американцима. Са друге стране, пројекција будућих односа Русије и Турске веома је лоша јер су њихови интереси супротстављени, што је очигледно када се погледају манипулације Татарима на Криму од стране турских служби безбедности, све оно што се дешава на Кавказу у руској сфери утицаја, на Блиском истоку.“
Оно што би пак могло да представља контратег тим различитим интересима, истиче Дарко Трифуновић, јесте курдски фактор, чије тежње за самосталношћу, као и америчка подршка коју Курди добијају, представљају претњу свим државама у којима Курди живе, дакле, и Турској, и Сирији, и Ираку и Ирану, што би све заједно могло да их приволи на озбиљнију сарадњу.
А додатну и нарочиту непознаницу у том блискоисточном галиматијасу представља будућност турских односа са Западом, пре свега са Сједињеним Америчким Државама. После пуча, „односи Турске и Америке дефинитивно су озбиљно поремећени“, оцењује проф. Трифуновић.
И тек ће тешко предвидљива будућност — утолико непредвидљивија због свих неочекиваних заокрета које је тај регион доживео само у последњих десетак месеци — показати колико је заиста озбиљан тај потрес у односима и хоће ли Турска отићи тако далеко да напусти НАТО, својевољно или тако што ће из њега бити избачена, као што су почели да сугеришу водећи амерички медији и тинк-тенкови попут Кејто института. Ипак, могу ли Сједињене Државе себи да приуште додатни губитак утицаја на догађаје на Блиском истоку, разуме се, у мери у којој су способне да на те догађаје и даље утичу?
