Шешељ је, на конференцији за новинаре, рекао да СРС има податке да је 4. новембра 2000. године, након „оружаног заузимања Народне банке Југославије“, Млађан Динкић, као гувернер, упутио захтев да се 1.200 килограма злата у златним резервама у Београду прода на светском тржишту.
Председник радикала је додао да злато није требало продавати, додајући да ни Југославија у време Слободана Милошевића није продавала злато, као ни комунисти, осим кратко после завршетка рата, те да је злато требало да остане у земљи.
Тај захтев је упућен Министарству за спољну трговину СРЈ, иако је Динкић тада упозорен да се оружје и злато налазе на посебном режиму и процедури за извоз и продају, каже Шешељ.
По налогу потпредседника Владе СРЈ Мирољуба Лабуса злато је продато на Лондонској берзи за 12 милиона фунти, рекао је Шешељ.
„Млађан Динкић и Мирољуб Лабус су два главна криминалца који су опљачкали СРЈ од 2001. до 2006. године“, рекао је Шешељ.
Како је навео, захваљујући подзаконским актима о начину трговине златним полугама, „Бор трејдинг“ и „Борска банка“ су избегнути у том ланцу, што је био уобичајен модел трговине златом.
Шешељ тврди и да је Југославија, по подацима које је претходно руководство Народне банке изнело, располагала са 50 тона злата у Београду и Базелу, а да је пре 5. октобра дошло до повећања у девизним резервама од око 100 милиона долара, које је, према његовим речима, Влада Кине Слободану Милошевићу дала без камате и мимо свих кредитних аранжмана, „да вратимо кад будемо могли“.
„Досманлијски режим је то затекао, а шта се са тим десило то истрага тек треба да утврди“, рекао је Шешељ, пренео је Танјуг.
Како је навео, преко Лабуса и тадашње шефице кабинета потпредседника Владе СРЈ Татјане Динкић вршен је притисак на запослене у Савезном министарству за спољну трговину.
Према његовим речима, 8. новембра 2000. године је одобрен извоз 1.200 килограма злата на Лондонску берзу, а то је потписала начелница за спољнотрговински систем Љиљана Антонијевић, која је после именована за помоћника министра, што је била награда за пристанак за противзакониту радњу, тврди Шешељ, док су они који су то одбили били смењени.
„Злато је извезено и продато, што је представљало модел за наредне продаје“, рекао је Шешељ и додао да је „интересантно“ да је тих 12 милиона фунти, око 30 милиона немачких марака тада, трансферисано у „Евроаксис банку“ у Москву, која је касније преименована и постала „једна од чворишних тачака за прање новца“.
Он је оптужио и бизнисмене Војина Лазаревића и Вука Хамовића да су преко те банке завршавали послове.
„Та банка је уз помоћ тајкуна Војина Лазаревић и Вука Хамовића постала место где су завршавани прљави послови“, рекао је Шешељ и додао да је Динкић велики део девизних резерви пребацио као депозит у ту банку и њима неконтролисано располагао.
Шешељ се на конференцији позивао и на документа до којих је та странка дошла из „других извора“, јер су, тврди, из Народне банке Србије и Владе СРЈ нестали сви документи о том пословању.
Причу о српском злату покренула је недавно на конференцији посвећеној инфлаторним кретањима гувернерка НБС Јоргованка Табаковић, кратком изјавом да из Базела недостаје 46 тона злата и да ће се тиме још дуго бавити надлежни органи.
Касније је у јавности појашњено да је реч о 16,8 тона злата које је после сукцесије припало Србији и Црној Гори.
