„Шарај мало, брате“. Зорану Милановићу, (до)прошлогодишњем хрватском премијеру било је довољно да изговори ову несувислу „шалу“ и да на последњим тамошњим парламентарним изборима скочи из дубоког политичког бездана (готово) до поновног мандата на челу владе.
Био је то пластични доказ шта добију држава и регион кад се удруже амерички спин доктори, превелика Милановићева политичка амбиција и мањак управљачког умећа истог тог Милановића. Оскудност економског увек даје вишак националног, па таква клима у озбиљним друштвима тражи лидере који смирују, а у оним друштвима која то нису — лидери се прилагођавају клими. И Гомили.
Кад порастем бићу Туђман
И тако је социјалдемократа Милановић преко ноћи, зарад политичког ћара, постао кандидат за гласноговорника ХДЗ-а, али оног ратног Туђмановог, а не (пред)европског Санадеровог ХДЗ-а. У науму му се испречио „Мост“.
Ваљда због оне српске народне — ко не плати на мосту, платиће на ћуприји, Зоран Милановић пред нове (превремене) парламентарне изборе у Хрватској не часи ни часа, па је решио да од кандидата за гласноговорника националне странке, постане реинкарнација Фрање Туђмана.
Мада, искрено речено, покојни Туђман је — уз све мане и смрћу избегнут Хаг — мање псовао, имао више политичког такта и неупоредиво више државничког.
Но, копија никад не може бити боља од оригинала, па кад не може да копира Туђмана у такту, барем може да копира туђмановску шовинистичку реторику. Сваки глас је важан.
Зато се, наводни, социјалдемократа Милановић састао са хрватским ратним ветеранима — што је политички легално и легитимно, и тамо говорио као њихове четовође ономад кад се на ратишту напију — што је политички неодговорно.
Нижеразредна аудио-продукција
Било је ту свега и свачега. Највише пљувања по Србији. Те мали народ, те шака јада „која већ више од 150 година не зна би ли ишла у Македонију, Војводину, Босну, Хрватску, Бугарску… Нема их десет милијуна, а они би жељели бити господари цијелог Балкана“.
Видим, констатовао је том приликом Милановић, да се сналазе (Срби) у кошарци и ватерполу, али политика и држава нису кошарка и ватерполо.
Тачно је, нису. Међутим, и у ватерполу, и у кошарци се готово исто као и у високој политици користи глава, тактика, постоји стратегија, а све то је надограђено на квалитет.
Зоран Милановић — на штету Хрватске, а посредно и региона бивше Југославије — има само купљену тактику. Притом, тактику за једну битку, али подсвест је чудо, па кандидат за повратника у фотељу хрватског премијера мисли да ће њоме добијати политичке ратове.
Дабоме, да поновимо, политика и држава нису, у потпуности, ватерполо и кошарка. Али нису ни нискобуџетни филм за одрасле којима треба стимуланс. А снимак који је „процурео“ са састанка Милановића и домољуба је управо нискобуџетни снимак који потпаљује најниже страсти. На суво.
„Хрватска чиста социјалдемократска партија“, написао је један хрватски грађанин на друштвеним мрежама као реакцију на Милановићево кочијаштво. „Милановић треба да плати овим што су снимали састанак. (Ако већ није)“, написао је један српски грађанин на друштвеним мрежама реагујући на исто „дело“ истог „аутора“.
Причало се да је ономадашњи видео-снимак вођења љубави (доиста интензивног) Северине Вучковић и њеног тадашњег дечка (име и презиме небитни за поенту приче) није случајно процурео у јавност. Како год, да ли због њега или због тога што је „видела снег у мају“ — Северини је популарност нагло скочила.
Милановић такође хоће гласове публике. Оне публике која воли лаке ноте и два такта. Међутим, само је бледа сенка уметнице Северине.
Прво, Севе има и видео — и то какав, Милановић само аудио — који шушти. Севе, нека јој Бог срећу да, искрено приступа послу, Милановић све ради како му кажу медијски саветници. Публика верује Северини и жељно ишчекује њене даље наступе, Милановићевих наступа се већина гади.
Зато, ако већ кандидат мора да има широку подршку. Ако већ морају да постоје неподељене симпатије публике — онда боље Северину за премијера Хрватске. А и тамошњим Србима ће бити боље.
