Док се у Француској води ужарена полемика о забрани бурки и буркинија, купаћих костима сагласних исламском погледу на свет, која је додатно распаљена судским забранама тих забрана, шеф тамошње обавештајне службе Патрик Калвер јавно упозорава да се његова земља налази на ивици грађанског рата између домаћих десничарским екстремиста и придошлица муслиманске вероисповести.
У Немачкој, Влада Ангеле Меркел грађанима даје званично упутство да направе личне залихе воде и хране због могућих терористичких напада, подршка десничарској Алтернативи за Немачку расте упоредо са порастом антиисламских сентимената, а истовремено анкете међу немачким Турцима показују да их готово половина ставља исламско, шеријатско право изнад закона земље у којој живе.
Актуелну расправу о забрани бурки и буркинија др Милош Ковић, доцент на Одељењу за историју на Филозофском факултету у Београду, види као још једну у низу којима се „пажња јавности скреће са кључних тема”.
„Много је важнија чињеница да Француска бомбардује муслиманске земље и да је НАТО користи управо на онај начин који је Де Гол желео да избегне. Суштина је, дакле, у питању где је извор сукоба, а то нико не сме да спомене изузев Марин ле Пен. Не искључујем опасност од исламског тероризма, али где је ту одговорност француске државе? Читајте ’Монд‘, ’Фигаро‘— озбиљне расправе о француској спољној политици и њеној одговорности за све ово што се дешава нигде нема у тој политички коректној јавности“, каже Ковић.
„Сматрам да те забране нису лоше, иако су муслимани у праву када питају зашто су дозвољене потпуно обнажене старлете, а нису дозвољене жене покривене од главе до пете, јер показују да Француска почиње да увиђа проблем, проблем који је настао њиховим покушајем да направе мултикултурно друштво које је у суштини немогуће, због потпуно различитих погледа на свет. Исламски поглед на свет је, наиме, такав да обавезно подразумева формирање друштва на исламским принципима, што напросто није могуће у једној секуларној држави“, каже Мирољуб Јевтић, редовни професор Факултета политичких наука.
Он истиче да су до сада Французи непрестано попуштали захтевима муслимана у име некаквих грађанских права, иако су они представљали удар на саму суштину француске републике.
„Некомпатибилне су вредности Француске буржоаске револуције са исламским поретком, јер ислам по дефиницији представља јединство вере и државе.“
Прилив миграната и џихадистички терористички напади у Европи утицали су на раст популарности странака које се противе даљој либералној политици пријема миграната и упорним покушајима стварања мултикултурних друштава америчког типа у Западној Европи, од Марин ле Пен у Француској, преко Алтернативе за Немачку, до Герта Вилдерса у Холандији, који најављује да ће у случају своје изборне победе почетком следеће године — анкете показују да је Вилдерс у вођству — затворити џамије и исламске верске школе у тој земљи.
Успон тих странака Милош Ковић види и као отпор исламском џихадизму, али и као отпор либералним крсташима.
„Либерализам западног типа поприма крсташке форме, без обзира на лепе речи којима је заодевен, и то људи почињу да примећују. Уморни су од лажи и политичке коректности, и губе поверење у те такозване либералне елите. Реч је о светском феномену, чији је заједнички именитељ отпор том покушају да се влада светом, а тај покушај јесте у својој основи крсташки, он јесте повезан са колонијално-империјалистичким искуством тих земаља, без обзира на либералну реторику из које је Бог искључен“, објашњава Ковић.
Што се пак Немачке тиче, у којој исламофобија расте (недавне анкете показују да преко 40 одсто испитаника сматра да муслиманима треба забранити настањивање у Немачкој, да 60 одсто њих мисли да исламу нема места у тој земљи, а чак 80 одсто анкетираних је става да власти не треба да буду великодушне у одобравању азила мигрантима), она за историчара Милоша Ковића представља „производ средњоевропског католицизма“.
„Немачки поглед на свет, без обзира на сва преумљења током 20. века, јесте више традиционалистички у односу на англосаксонски поглед на свет.“
Имајући то у виду, утолико је интересантније истраживање спроведено међу немачким Турцима које, као што рекосмо, показује да скоро њих 50 одсто шеријатско право сматра важнијим од закона Немачке, а чак 32 одсто их наводи како жуди за начином живота какав је био у време пророка Мухамеда.
„Такви резултати не представљају изненађење“, каже проф. Јевтић, објашњавајући да се ислам као религија спроводи кроз исламске законе.
„Ислам не оперише појмом нације, за муслимане је национална припадност од секундарног значаја у односу на верску припадност.“
Као и Мирољуб Јевтић, и Милош Ковић је мишљења да брзу и мирну асимилацију муслимана у европска друштва не треба очекивати.
„Врло рано су Европљани, западни хришћани, уочили да је јако тешко колонизовати муслимане. И када су хватали робове у Африци и превозили их у Америку, избегавали су Африканце са источне обале, муслимане, јер су врло брзо схватили да су непокорни“, истиче Ковић.
Он сматра да је даља радикализација прилика веома изгледна.
„Западна Европа је сада ушла у једна веома озбиљан сукоб са муслиманским светом. И нешто мора да се промени у Европи да би могла да се реши та једначина. Ислам има своје димензије и историју, али и Европљани морају да размисле шта је учињено у њихово име, шта су они учинили муслиманима, да би могло да се пронађе решење. Док се то не догоди, оно што може да се очекује у догледној будућности јесте даља радикализација сукоба, јер насиље земаља НАТО-а над муслиманским светом мора да доведе до њиховог одговора“, закључује историчар.
