Фестивал „Деспот Стефан Лазаревић — Џаст аут 2016“ одржан је од 26. до 28. августа под зидинама манастира Манасија код Деспотовца. Фестивал, чији је циљ промовисање културног наслеђа првог српског витеза, деспота Стефана, окупио је 350 витезова из 15 држава.
Посебно запажени на фестивалу били су витезови из Русије, који кажу да су одушевљени срдачношћу својих домаћина. Сергеј Симуњин, Александар Шабалин и Александар Панаскин су у разговору за Спутњик објаснили шта их је привукло да се посвете витештву које је већини њихових вршњака само „магловит“ појам везан за компјутерске игре, популарне телевизијске серијале и биоскопске блокбастере.
Какве утиске носите с фестивала, због чега је он, према вашем мишљењу, значајан?
— Сергеј Симуњин: Ја сам члан студентског научно-историјског клуба који се бави реконструкцијом раног средњег века, периода од 9. до 11. века, односно епохом викинга. Ово је моје прво путовање у Европу и уопште у иностранство. Одушевљен сам топлином с којом нас је дочекао народ у Србији. Када су организатори најављивали излазак руских витезова, у публици се орило, а после наших наступа прилазили су нам Срби и говорили нам да смо били одлични.
— Александар Шабалин: Ја сам члан клуба за историјску реконструкцију „Медвеђи двор“ у граду Уфи у Башкирији. Имам веома позитивне утиске о Србији. Сама манифестација није велика, на њој нема тако много учесника као на највећим руским фестивалима ове врсте. Чудесно је само место на којем се он одиграва — манастир Манасија и тврђава.
Како изгледају витешки фестивали у Русији?
— Александар Панаскин: Овај фестивал подсећа на оне који су се у Русији одржавали раније и нама делује помало носталгично. Присуствујемо рађању витешког покрета у Србији. Сам фестивал има велики потенцијал, а то важи и за место на којем се он одржава. Сам манастир му даје посебне атрибуте средњовековне епохе. Верујем да ће се фестивал у будућности развијати у правцу раздвајања епоха, како се не би мешали витезови који оживљавају период раног и они који оживљавају период позног средњовековља.
— Александар Шабалин: Фестивали ове врсте се у Русији одржавају од краја деведесетих година. Један од фестивала који је на мене оставио посебан утисак била је реконструкција битке на Куликовом пољу. Он је одржан 2003. године.
Шта је публика могла да види на фестивалу у Деспотовцу?
— Александар Панаскин: Поред витешких борби, били су представљени и живот у средњовековном војном логору, разни занати и радионице, попут гађања луком и стрелом или плетења средњовековних панцира.
— Александар Шабалин: Поред тога, прве и друге вечери, на падини подно манастира, у великом природном амфитеатру, одржавао се централни програм који су чинили наступи плесних извођача, музичких ансамбала, акробата, ватрени шоу-програм. Потом су витезови и стручњаци за историјску реконструкцију изводили своје средњовековне борбене наступе.
Kако сте се уопште заинтересовали за витештво, шта вас је привукло да се бавите историјом на овај начин?
— Сергеј Симуњин: Као прво, то је жива историја која омогућава човеку да се приближи људима и догађајима из прошлих времена, да осети како су живели његови преци, да обуче костим који је заснован на историјским и археолошким подацима. Такође, може да изучи неки занат. Ја се, на пример, бавим плетењем панцира по узору на оне средњовековне и од тог заната живим.
Привукла ме је и могућност да макар донекле осетим и искусим начин живота средњовековних људи, да доживим осећај изласка на бојно поље, одевен онако како су били одевени средњовековни витезови. Допада ми се и то што сам био у прилици да прочитам велики број књига и историјских извора, а посебну драж свему овоме даје могућност путовања. Веома је важно и то што имам могућност да се упознам и да разговарам с изузетно великим бројем људи. Наравно, ово је и могућност да се човек издвоји из гомиле.
Постоје ли међу средњовековним ликовима, рецимо онима из руских летописа, неки који вас посебно инспиришу?
— Сергеј Симуњин: Историјске личности су, наравно, инспиративне, али ми се не бавимо реконструкцијом живота конкретних људи из прошлости јер је реч о периоду о којем има веома мало писаних извора — то је рано средњовековље, од 9. до 11. века. А да би се, рецимо, реконструисао живот неког краља, потребно је да уз њега буду и стотине поданика и војника.
Да ли се приликом реконструкција саветујете с историчарима и другим стручњацима?
— Сергеј Симуњин: Разговарамо с археолозима, с лингвистима, са стручњацима свих дисциплина које се преплићу с историјским наукама.
— Александар Шабалин: Многи истраживачи, истакнути историчари или археолози, повезали су се с витешким покретом и почели да се баве реконструисањем историјских догађаја, желећи да своја научна интересовања продубе и да се боље упознају са средњовековном културом. Исто тако, људи који су почели као чланови историјских клубова, касније су на основу тога изабрали професију. Многи од њих постали су велики стручњаци у својим областима.
А колико је ваш избор да се бавите витештвом утицао на ваш приватни живот, на свакодневицу?
— Александар Панаскин: Упознајемо се с разним занатима, израђујемо ствари сопственим рукама. Мислим да су људи из оног времена били веома самостални, одлучни, то су људи који заслужују поштовање и дивљење. Научили смо да се у свакодневици ослободимо стреса, да лакше поднесемо умор, да будемо одлучнији када треба да направимо неки избор, да деламо брзо.
Колико је, према вашем мишљењу, поштовање и неговање традиције важно за савремену Русију?
— Сергеј Симуњин: Мислим да је ова врста реконструкције историјских догађаја важна и за Русију и за сваку другу земљу. То је, као прво, један квалитетан час живе историје, човек ту има прилику да види и сазна оно што не може да прочита у књигама, да носи одећу из тог времена. Као друго, у школама се предаје нека врста упрошћене историје, много тога се прећуткује, пред многим догађајима се затварају очи, углавном из политичких разлога. Историју у великој мери одређује политика. Млади човек који учествује у реконструкцији неминовно постаје патриота. Што се више бавим реконструкцијом, све више се занимам за историју своје земље. Раније сам, рецимо, мислио да су западни витезови одважни момци, а сада сам, прочитавши мноштво немачких превода, разних западних и руских извора, схватио да су наши момци били изузетни.
Постоји ли витештво у савременом свету, у потрошачком друштву, и шта бисмо могли да научимо од средњовековних витезова?
— Александар Панаскин: Истражујући оно време, обликујемо и онај свет. У том реконструисаном свету видимо да напредак иде одређеним путем који савремени човек прилично тешко може да разуме и схвати. Не можемо да кажемо да се савремени млади људи лоше понашају, али се понашају на потпуно други начин. Можемо да кажемо да постоји нека основа, заједничка нит напретка. У савремености витештво, наравно, постоји, али се оно у великој мери променило. Савремено витештво је, најједноставније речено, договор људи о материјалним добрима и о понашању једних према другима. Сада постоје такви кодекси понашања, али они се потпуно разликују од оних средњовековних и такође воде одређеном напретку и развоју.
Постоји ли, према вашем мишљењу, неко међу савременим политичарима ко се понаша као витез или у политици нема витештва?
— Александар Шабалин: Када се бавимо реконструкцијом историјских догађаја и историјом уопштено, схватамо да у Русији никада ништа није било једноставно, посебно у тешким временима. Она су захтевала снажне људе који су морали да доносе тешке одлуке. Мислим да ни данас није много лакше. Када говоримо о витештву, замишљамо нешто идеално, нешто узвишено, разне Парсифале, Ланселоте, замишљамо краља Артура, али то су, заправо, ликови из бајки. То су у стварности, наравно, били људи много мање принципијелни, мање доследни. Политичари су, такође, људи од крви и меса и ништа људско није им страно. Ипак, уколико следе одређене принципе, уколико су доследни, заслужују поштовање.
