Радиновић у ексклузивном тексту за недељник руског парламента „Парламентск газета“ и за портал „Руска реч“ пише да је предизборна трка у Црној Гори све интензивнија, а да се политичка ситуација у земљи одликује неизвесношћу и атмосфером неповерења.
Преносимо текст у интегралној верзији:
Демократска партија социјалиста је владајућа странка, али пред ове изборе није самоуверена као раније. Са друге стране је опозиција која схвата да без уједињења нема шансе за победу на изборима и зато покушава да пронађе формулу будуће победе и уједињује се, али још увек не у једну него у неколико „колона“.
Прву колону чине „Непомирљиви борци“ — највећа опозициона коалиција у Црној Гори. То је Демократски фронт, чији су лидери Андрија Мандић, Небојша Медојевић и Милан Кнежевић. Кампања Демократског фронта је почела 5. септембра у Никшићу, тачно 40 дана пре избора, као што се отприлике и очекивало. Почела је оштро, без увијања, у присуству присталица којих је за црногорске прилике било много и поред лоших временских услова. Парола Демократског фронта „Ми или он“ у потпуности одговара његовом политичком усмерењу, а под речју „он“ подразумева се актуелни премијер Црне Горе и лидер Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић, према коме се у овим круговима одавно не скрива непомирљива нетрпељивост.
Друга колона се условно може назвати „Нова тројка“. Тај блок чине три партије: Социјалистичка народна партија Срђана Милића, „Демос“ Миодрага Лекића и Горана Даниловића и „Уједињена реформска акција“ Жарка Ракчевића.
Треба подсетити да је Миодраг Лекић, садашњи руководилац Демоса и по свему судећи први човек на списку поменуте коалиције, био лидер управо Демкратског фронта који је својевремено позван да дође из Италије, а био је и кандидат Демократског фронта на претходним председничким изборима. Његово напуштање „фронта“ многи бивши саборци доживљавају као издају, а учешће његове странке „Демос“ у раду црногорске владе само је долило уља на ватру. „Нова тројка“ је створена недавно. Наступа као опозиција, али треба рећи да у одређеним круговима постоје резерве и неповерење у погледу њиховог опозиционог статуса. Има мишљења да је овај блок формиран под утицајем из иностранства, тј. са оне стране океана, са циљем да касније као партнер уђе у постизборну коалицију са Милом Ђукановићем или, у другом сценарију, у коалицију са обновљеном Демократском партијом социјалиста без Ђукановића.
Интерес Запада, као што је познато, не састоји се у заштити премијера Црне Горе (Ђукановићева судбина њих највероватније уопште не занима), него у очувању евроатлантског политичког курса црногорске владајуће елите и уласку Црне Горе у НАТО по сваку цену. Због тога не треба искључити могућност да Запад ради решавања својих циљева „замоли“ Ђукановића да оде из политике, а овај ће бити у обавези да ту молбу беспоговорно испуни.
Трећа колона се може назвати „Младо поколење“. Њу представља странка Демократска Црна Гора, основана 2015. године, на чијем челу је Алекса Бечић — један од најмлађих политичара у земљи. Странка се ослања на свеже снаге новог поколења енергичних и политички активних црногорских грађана, мада у њеном руководству има и доста искусних политичара и друштвених активиста. Демократе су исто као и Демократски фронт убеђени противници било каквих споразума са Ђукановићевом странком. Они имају прилично јасне програмске одреднице, а њихов енергични рад на терену, везан за придобијање гласова становништва, даје им право да очекују прилично добар резултат на изборима 16. октобра 2016. године. Природно је да они потискују конкуренцију и изазивају завист не само у владајућој елити него и међу колегама из опозиције. Таква је логика политичких интереса. Али и у овом случају опозиција треба добро да схвати да конфликтима у својим редовима она брзо губи шансе да постигне договор, док истовремено са друге стране великом брзином расте вероватноћа да ће Ђукановић сачувати свој политички монопол.
Поред ове три опозиционе колоне треба поменути и Социјалдемократску партију бившег председника Парламента Црне Горе Ранка Кривокапића која се однедавно представља као опозициона, мада је 18 година била на власти са Демократском партијом социјалиста.
Недавно основана партија „Отпор безнађу“ Младена Бојанића и Марка Милачића засада се још није определила хоће ли се придружити неком опозиционом блоку или ће самостално изаћи на изборе.
Што се тиче Демократске партије социјалиста, она је први пут после дугог низа година донела одлуку да самостално изађе на изборе.
Остале су још странке националних мањина, али оне се већ по традицији придружују странци или коалицији која победи на изборима. Нема разлога за сумњу да ће и овога пута бити исто тако.
Пресек ситуације
Позиције Демократске патрије социјалиста и њеног лидера Мила Ђукановића су знатно ослабљене. Ова странка већ дуго и непрекидно управља Црном Гором. У последње време странку изнутра потресају озбиљне корупционашке афере које већ добијају и судски епилог. Једна од таквих је и пресуда по којој је Светозар Маровић проглашен кривим за корупцију. Подсећамо, Маровић је донедавно био Ђукановићева „десна рука“ и други човек по политичком утицају у земљи. Он је утицао на све политичке и економске процесе у Црној Гори током протеклих двадесет и више година. Нажалост, и поред слабљења Ђукановићевог ДПС, и поред чињенице да су бирачи већ уморни од његовог управљања земљом и да су грађани незадовољни новонасталом тешком политичком и економском ситуацијом у Црној Гори, ипак и даље влада велика неизвесност када је реч о резултатима предстојећих избора.
И даље постоји неколико опозиционих колона које засада не успевају да се уједине. Уједињење опозиције у великој мери спречавају личне увреде, стари конфликти, а често и нереалне амбиције појединих политичара. Не треба заборавити ни могући утицај из Вашингтона и Брисела на процесе у Црној Гори, нарочито ако се има у виду потенцијални улазак земље у НАТО.
Нема сумње да је Демократски фронт веома заслужан за демократизацију и већи осећај слободе становништва Црне Горе. Искрена непомирљивост Фронта са Ђукановићевом влашћу у више наврата је потврђена. С правом се може рећи да су лидери Демократског фронта првоборци за промене у црногорској политици. Међутим, црногорска стварност је таква да сада, за смену власти после непуне три деценије, није довољно само правити „барикаде“. Демократски фронт свакако даје велики допринос слабљењу ДПС и њеног лидера Мила Ђукановића. Али уз све поштовање тих заслуга, оне не треба да ометају процес укрупњавања опозиције и стварања уједињене колоне. Консолидацију опозиције такође не треба да спречава ни учешће других опозиционих партија у „црногорском народном бунту“, како су названи масовни протести у јесен 2015. године, као што не треба да је спречава ни могућа завист коју те странке осећају према Демократском фронту. Црна Гора је старија и важнија од политичких странака и било ког њиховог лидера, а њој је данас потребна свестрана сарадња опозиције и циљу реализације мирних демократских промена које искључују било какву освету претходним опонентима.
Треба истаћи и чињеницу да огромна већина опозиционих странака не подржава улазак Црне Горе у НАТО, док се они који имају другачије мишљење већ сада готово једнодушно залажу за решавање тог питања на свенародном референдуму. А да ли ће се одржати референдум — то зависи од резултата парламентарних избора 16. октобра. Већина становника Црне Горе је незадовољна потенцијалним уласком у НАТО и због тога је формирана Унија за неутралност Црне Горе, која ће свакако својим активним грађанским ставом утицати на политичке процесе у Црној Гори.
Ко је у опозицији права опозиција?
Има ли разлога за страховање да ће поједини опозиционери у постизборном периоду пристати на колаборационистичку сарадњу са Демократском партијом социјалиста?
Недвосмислено се може одговорити на то питање само уколико различите опозиционе партије потпишу коалициони споразум о постизборном формирању владе без учешћа Демократске странке социјалиста, чак иако Мило Ђукановић поднесе оставку на све функције и уколико ДПС постане „обновљена странка“, што по одређеним сценаријима није немогуће.
Коалициони споразум опозиције могао би развејати све сумње да западни фактор утиче на неке партије и процесе. Са друге стране, ако поједине партије не потпишу такав документ, то ће бити потврда да су страховања била оправдана када су оне у питању.
Па ипак, главни тренд садашње предизборне ситуације у Црној Гори свакако је чињеница да се у црногорском друштву већ искристалисала снажна политичка потреба за консолидацијом опозиције, али и свих одговорних снага грађанског друштва. Због тога не треба искључити могућност да иницијатива за постизборно уједињење опозиције потекне из неких других кругова, а не од политичких партија.
Консолидација је тактичка потреба црногорске опозиције у намери да се на предстојећим изборима укине политички монопол Демократске партије социјалиста и да се затим формира нова парламентарна већина и нова коалициона влада.
Сасвим је очигледно да је Демократској партији социјалиста и њеном лидеру Милу Ђукановићу потребан одмор од управљања земљом, на који би они требало да оду без страховања од евентуалне освете.
Стратешки гледано, црногорском друштву су крајње неопходни помирење, слога и уједињење ради стварања новог стабилног политичког система који може обезбедити спровођење независне политике у интересу благостања и истинске безбедности грађана мултинационалне и мултиконфесионалне Црне Горе.
