Ванредни парламентарни избори у Хрватској биће одржани у недељу 11. септембра, а дочекују се у атмосфери појачаних тензија између Хрватске и Србије али и појачаних тензија између политичких фактора у самој Хрватској.
Дејан Јовић, професор Факултета политичких наука из Загреба, каже за Спутњик да се избори у Хрватској готово и не примећују, делом зато што је највећи део кампање био током лета, а делом јер истраживања јавног мњења показују да ће резултати бити слични као на претходним.
После последњих парламентарних избора у Хрватској оценили сте да постоји тренд поларизације на две велике странке, али и да се траже нове снаге. Међутим, те нове снаге немају велику политичку јачину. Очекујете ли сличан тренд и на овим изборима?
— Да, све указује да се тај тренд наставља. Две велике странке, СДП и ХДЗ, успевају се одржати, додуше не више толико снажне да саме могу формирати владу. С друге стране, треће странке још нису довољно јаке да би их озбиљно довеле у питање, али их могу уцењивати политички тиме што су апсолутно нужне за било какву коалицију. Једини излаз за две велике странке јесте једна врста велике коалиције која ми се у овим изборима чини пуно вероватнија него икад раније, иако нисам сигуран да ће до тога доћи. Заправо, чак не бих хтео прогнозирати хоће ли се то догодити или не.
Кад кажете да те треће опције немају политичку снагу, да ли је немају због своје политичке понуде, инфраструктуре… Или због тога што грађани Хрватске и даље бирају ове две велике странке?
— Мислим да је ово друго у питању. Грађани у Хрватској, а мислим и у многим другим земљама, одлучују не по томе да ли је нека политичка партија успешна или неуспешна, него је ли наша или њихова. И тај идентитетски, односно идеолошки аспект је врло важан и даље. Очекивао бих, у неким рецимо нормалним околностима, да се након уласка земље у ЕУ стара парадигма заврши и да се појаве нове снаге. Међутим, можда управо због страха да им се то не догоди, оне заправо, а нарочито ХДЗ, обнављају идеолошке и идентитетске поларизације и на томе се заправо одржавају.
Премда, искрено речено, одласком господина Карамарка као лидера ХДЗ-а и доласком господина Пленковића, мислим да ће ХДЗ бити пред новим изазовом. Наиме, не видим да би господин Пленковић могао наставити даље са два елемента, две темељне карактеристике досадашње ХДЗ-ове политике — то су били национализам и клијентелизам.
Кад смо код ХДЗ-а, чини се да овај ХДЗ готово да нема сличности са оним Санадеровим ХДЗ-ом који је уводио Хрватску у Европу, већ више са Туђмановим ХДЗ-ом. Како ви гледате на те периоде ХДЗ-а?
— Не бих се на прву сагласио са тим, али је ситуација у ХДЗ-у непозната зато што имамо лидера ХДЗ-а који нема дубоке корене у самом ХДЗ-у. Он је човек из дипломатије и има нешто другачију агенду од просечног члана, а нарочито бирача ХДЗ-а. Чланови и бирачи ХДЗ-а су можда ближи ономе што је представљао господин Карамарко и можда сада Хасанбеговић него ономе што представља господин Пленковић. Мислим да се он помиче изразито према центру, жели једну врсту одмака од национализма и те узавреле реторике. Парадоксално је да се сад господин Милановић појављује ту као човек који на неки начин уздиже национално питање и односе са суседима, а не толико ХДЗ, али је велико питање шта ће се догодити са господином Пленковићем ако не успе у тој трансформацији саме партије.
Шта се дешава са СДП-ом? Да ли је ово само предизборни тренд? Господин Милановић као да се свакога дана такмичи сам са собом у оштрим изјавама? Због чега је то?
— Мислим да је то крива процена која долази, како бих рекао, из уџбеника политичког понашања бирача пред изборе, али ти уџбеници су писани за друге земље и у другим земљама, не у нашим. Имате у неком теоријском приступу како се странке требају понашати, да би требало да иду према центру како би узеле што више бирача који су неодлучни или су лагано на оној другој страни. Међутим, код нас је зид између једне и друге стране толико чврст да је врло вероватно да ћете добити бираче са друге стране, а можете изгубити неке своје.
У томе је, рецимо, био кључ неуспеха господина Јосиповића на председничким изборима, он се почео превише помицати на другу страну, тамо није добио ништа и изгубио је своје. Мислим да би се то могло догодити господину Пленковићу, ако се сувише помакне ка центру и либералној левици он би могао изгубити више на својој страни него добити на другој страни. С друге стране, људи који су гласали за СДП, рецимо двадесетак одсто тог неког чврстог језгра, никад неће напустити СДП без обзира шта говорио Милановић или ко год био вођа СДП-а, као што је иста ствар и са ХДЗ-ом.
Да ли после ових избора очекујете стишавање политичке ситуације што у Хрватској, што у региону Западног Балкана, као се сада често говори? Видимо да ране нису зарасле, а да се тим бомбастичним изјавама тензије само појачавају.
— То зависи од тога ко ће и како формирати власт у Хрватској. Чини ми се да ако власт формира господин Пленковић те тензије ће можда бити у овом тренутку нешто мало тише, нарочито на релацији Загреб—Београд јер је могућ један нови став, нови почетак, јер је он нова личност на хрватској страни. Иако, искрено речено, ко год био у хрватској политици биће му тешко продати домаћој јавности добре односе са господином Вучићем и Николићем.
С друге стране, ако буде господин Милановић, мислим да су ти лични анимозитети који су постављени између њега и господина Вучића врло велики и требаће пуно рада да се они утишају.
Ако дође до велике коалиције у Хрватској, то ће изразито оснажити хрватску позицију у региону и у ЕУ јер она више неће бити земља без владе или са врло слабом владом, него земља у којој би у том случају чак двотрећинска већина могла бити иза владе. Наравно, питање је хоће ли она то користи да би притиснула суседе и додатно постављала услове или ће то користити конструктивно, то ћемо тек видети.
