Ако је веровати Драгану Марковићу Палми да се патриотизам не сипа у трактор, онда ни национализам и шовинизам не би требало да се мажу на хрватски крух.
Међутим, политичка сцена најмлађе чланице Европске уније више од годину дана показује супротан тренд.
Сведоци смо, наиме, да рејтинг тамошњих политичких партија директно зависи од степена оптужби на рачун Србије.
Слична политичка клима је и у Црној Гори, али и у Босни и Херцеговини. Како је својевремено писао Спутњик, чини се да је комшиница Србија решење за све регионалне проблеме.
Ћути и пусти друге да се брукају
„Ако не умемо да радимо, умемо да се бијемо“, максима је коју, најчешће његови опоненти, приписују Слободану Милошевићу.
„Није српски ћутати“, изговорио је својевремено на једном од протеста против тог истог Милошевића новинар Александар Тијанић.
Српска власт оличена у лику и делу Александра Вучића бира да не послуша ниједног од поменуте двојице, па ћути и не реагује на свакодневно упирање прстом на званични Београд.
Комшијске злојетрвске прозивке најчешће без стварног повода су, као према правилу, са веома јаким разлогом. Дакако, политички лидери држава или делова држава региона морају братству, раји и пучанству нешто да понуде. Не може се пред гласаче само празних руку, већ уз то иде и празна (и поразна) реторика. Пуна барута.
Подручје држава бивше Југославије или региона Западног Балкана, како га сада зову они који (намерно) одржавају контролисани хаос, патентирало је изум применом којег се гладни стомаци могу нахранити преко ушију — губитничком причом. И то пролази. Рејтинг агенције бележе скокове популарности, а потом незајажљиви лидери досољавају изјаве и тако док једном на концу не одјекне. И од контролисаног настане хаос.
Последњи хрватски парламентарни избори показали су поделу на две велике партије, односно коалиције окупљене око ХДЗ-а и СДП-а. Релативни успех (нове) коалиције „Мост“ не умањује преовлађујуће опредељење грађана за те две велике партије. Да је другачије, како добро примети професор из Хрватске Дејан Јовић, Мост би имао 115, а не 19 заступничких места у Сабору Хрватске.
Туђманово лице и наличје
Реторика коалиције „Хрватска расте“ окупљене око СДП-а тадашњег премијера Зорана Милановића није се разликовала од реторике ХДЗ-а, па се чинило да те две политичке скупине представљају лице и наличје Туђманове политике. Сви су профитирали, Хрватска је изгубила.
Иако су односи културних радника, певача, спортиста, издавача, па и привредника у региону потпуно нормализовани после ратова, само је поље политике остало и даље заробљено у деведесетим годинама прошлог века.
Кад привреда не ради, онда Зоран Милановић не може да помиње господарство (привреда на хрватском), већ мора да се лати „београдске чаршије“. „Могу смислити горе увреде од ’шаке јада‘“, поносно, колико данас, изјави Милановић, ревидирајући своју увреду да је Србија шака јада. Штета што га нико не пита може ли да смисли решење за опоравак индустрије у Хрватској, па и у региону.
Милановић као да се трка са хрватским министром Миром Ковачем око захтева да Србија стави ван снаге Закон о универзалној јурисдикцији, према којем има право да суди и хрватским држављанима који се нађу на територији Србије, а оптужени су за ратне злочине.
Правни стручњаци тврде да Србија тим законом не крши европске прописе, да је он у складу са преузетим међународним обавезама, па чак и да је његово оспоравање предимензионирано, јер 90 одсто оптужених и процесуираних чине етнички Срби.
Знају то и Ковач и „социјалдемократа“ Милановић, али им то предимензионирање диже политички рејтинг. Све остало је колатерална штета. Па и држава Хрватска, шта их брига. Знају поменута господа и да сарадња са тужилаштвима у региону постоји, па је могуће достављати доказе једној или другој страни. Али билдују домољубље на Србији, не због Хрватске, већ због што већег броја заступника у Сабору.
Балканска пијана ноћ
Озбиљан проблем у Хрватској политичкој култури је избегавање сусретања са самим собом, примети недавно Милорад Пуповац. Међутим, изгледа да баш то суочавање са самима собом рађа проблеме, јер разбијање ћириличних табли није само вандализам подстакнут шовинизмом, већ и свест о мањку идентитета и (историјској) недовршености. Дабоме, и о калемљењу тог истог националног ДНК унижавањем других.
За то време и Европска унија ћути. Кад повремено нешто прозбори, похвали Србију што ћути. Као да, морамо поменути онај кафански израз, кажу: „Ма пустите будале, тамо је кампања“. Или кад у бирократском саопштењу Маје Коцијанчич каже како је регион обећао да ће се помирити. Још да дода да су рекли: „Помирићемо се, мајке ми“, па слагали. И сад ће мајка да им побољева. Неозбиљно.
Мада, и шта би ЕУ комесари радили да је у региону Западног Балкана мирно? Кога ми мирили? Врапце у песку?
Елем, све је то једна велика лицемерија. Као у Крлежиној „Пијаној ноћи 1918“, кад се дојучерашњи противници зарад вишег (личног) интереса оличеног у страху од ратом распамећене сиротиње и превелике грабежи за синекурама — грле и љубе са онима које су сматрали крвним непријатељима (Србе) или бечким коњушарима (Хрвате).
Дакле, уста су и данас пуна барута зарад личне користи политичких елита. Могу она да буду и биће пуна и (комшијске) љубави ако им рејтинг агенције покажу да ће популарност партија расти.
Е, то је та пијана балканска политика крајности — претеривања у свему. И у мржњи и у љубави. Притом су обе лицемерне и вербализоване из прагматичних разлога.
А кад вербално пређе у стварно, можда и ЕУ проговори коју више. Па нешто стварно и уради.
