Певала је и на ратним жариштима, али и пред бројним светским државницима и лидерима.
У екслузивном интервјуу за Спутњик Тамара Гвердицители говори о свом животу и раду, о Србији и Србима, о Кустурици, о огромној популарности Ђорђа Марјановића и Радмиле Караклајић у Совјетском Савезу…
Ваша биографија је задивљујућа. Осим што сте у свету призната уметница, Ви сте још и мајка, а неки кажу и „права грузијска жена“. А шта бисте Ви рекли — ко је Тамара Гвердицители?
— Ја сам жена из музике. Најважније за мене је то што сам ја уметница, а бити уметница је веома тешко. Можда и најтеже.
Рођени сте у Тбилисију (у Грузији), али сте живели и у Паризу, Њујорку и Бостону. Зашто сте на крају изабрали баш Москву за живот?
— Било је то време када су уметници масовно одлазили из Совјетског Савеза. Ја сам тада имала уговор у Паризу и тамо сам провела четири године, а затим је уследила Америка. У Америци је, заједно са мојом мајком, живео и мој син Сандро, који се тамо школовао. Ја сам углавном путовала. Нећу рећи да сам живела у свим тим градовима, већ сам некако увек путовала из Москве у Париз, из Москве у Њујорк и увек се овде враћала. Међутим, већ двехиљадитих година руска Влада и градоначелник Москве Јуриј Лушков су се побринули да све уметнике врате у земљу. И ја сам имала осећај да би то била исправна одлука. Мислим да је у Москви, нарочито у то време, било могуће остварити велике креативне, стваралачке идеје, уметничке фантазије. Добила сам понуду да са Владимиром Зељдином играм у представи „Дон Кихот“. Ја сам играла Дулсинеју. И то је, наравно, био један велики разлог због којег сам се вратила. А било је и много турнеја… Све су то били неки моји разлози због којих сам решила да останем у Москви, упркос томе што је мој син завршио школу у Америци и отишао у Лондон, где је наставио своје школовање. Осим тога, за нас људе из Совјетског Савеза, а посебно Грузије, Москва је увек била веома гостопримљива, посебно у уметности. Самим тим се моја одлука да живим баш у Москви може и тиме објаснити.
Имали сте турнеје по целом СССР-у, а наступали сте и на највећим светским сценама од Москве до Њујорка, али и у Београду… По чему памтите тај наступ и какав утисак су на Вас оставили Србија и српски народ? Планирате ли поново да дођете?
— Носим предивне успомене из Београда, које су ме оставиле без даха. Наступала сам у Руском дому. Када се тога сетим, у мени се буде најлепше, најтоплије емоције. То је за мене био велики сусрет са српском, београдском публиком и уопште са Србијом. Вуче ме да поново одем у Београд, не толико да наступам, већ да поново видим тај град, да га поново доживим, осетим, боље упознам… Тамо имам и пуно пријатеља…
Шта Вам сам се највише допало?
— Била сам позвана на Кустуричин фестивал на Мокрој Гори и веома сам срећна што сам упознала таквог човека. Ми смо дошли у Београд, а потом смо аутом наставили пут до Мокре Горе. Остала сам задивљена свим оним што сам видела и доживела. Али, за мене је оличење свега најбољег наравно Кустурица, јер он има све квалитете. Једном у сто година такав човек се рађа! Осим тога, мислим да јако добро разумем српски народ, и тај начин живота и ту предивну музику… Срби су веома добри, одважни, храбри људи, који се веома разликују од других европских народа. Ја бих волела да српски народ сачува тај идентитет, колорит. То је задивљујуће. То чини народ великим! То када се он не покорава ситуацији, када он уме да се бори и да се брани, а притом је тако музикалан, и тако лиричан…
Колико познајете српску музику? Знам да певате на скоро 10 језика, а да четири-пет течно говорите. Да ли сте некад певали неку песму и на српском?
— Још не, али припремамо, ми интезивно учимо речи, јер је Бреговић овде долазио. Као прво, ја Кустуричине филмове знам и сву ту музику покушавам да уткам у душу, зато што је она мени врло блиска по мелодији, интонацији која је иначе типична и за Одесу у Украјини, одакле је моја мајка, Молдавију, Румунију. Мене као уметницу балканска музика просто одушевљава.
Српски, а тада југословенски певачи, попут Ђорђа Марјановића и Радмиле Караклајић, били су велике звезде у СССР-у. Ви сте у то време још били девојчица, али да ли се сећате тог периода? По чему га памтите?
— Била сам млада, али ја сам обожавала југословенску музичку сцену… Мислим да су сви ти људи јако много урадили за Југославију, за српску музику и песму. Њих су обожавали моји родитељи. И сећам се колико сам била одушевљена када сам на телевизији гледала „Плави пламичак“, забавну емисију која се приказивала у СССР-у, и када су се ту појавили Ђорђе Марјановић и Радмила Караклајић. То је за мене била огромна радост. Када наступају тако велики уметници то је увек „празник живота“ и право уживање у уметности.
Чула сам да Вам је на свадби, 1984. године, била и тадашња премијерка Велике Британије Маргарет Тачер. Како је до тога дошло?
— То се догодило случајно. У то време је Едуард Шеварнадзе био секретар Комунистичке партије Грузије. Тог дана је у Грузију допутовала Маргарет Тачер и требало јој је показати срећу совјетског човека. Баш тог прелепог дана било је отварање Дворца за венчања. То је било време комунизма. Људи се заправо тада нису венчавали као сада, већ су долазили тамо да региструју брак, да се потпишу и размене прстење. Сећам се, засвирао је „Марш Менделсона“ (Свадбени марш) и отворила су се врата, а кроз њих су ушли Шеварнадзе и Тачерова. Сви смо били у шоку! Тамо је било много младенаца и њихових гостију, око 600 нас, али се наместило тако да је села за мој сто. И било је дивно — вино је текло у потоцима, служила су се најлепша јела, певале су грузијске песме, држале су се здравице. Тачерова је била одушевљена. Она је била изненађена како обични људи у једној тако затвореној земљи какав је био СССР могу да буду тако срећни. За њу је то вероватно била мала епизода у животу, али ја сам сигурна да је то дотакло њену душу. Она је видела колико су ти људи оригинални, јединствени, своји…
Тачеровој нисте певали, али сте током дугогодишње каријере наступали пред бројним политичким лидерима…
— Имала сам 10 година када је у Грузију дошао Фидел Кастро. Била сам у дечијем ансамблу „Мзиури“, и ми смо пред њим наступали. Тада сам први пут у животу видела неког тако великог и значајног. Пред њим сам на шпанском језику отпевала песму „Гранада“. А онда је за мене уследило веома пријатно изненађење — он се руковао са мном и похвалио ме… Потом је долазио Јануш Кадар, председник Мађарске. Касније сам имала доста наступа пред совјетским лидерима, такође пред председницима страних земаља и пред актуелним руским руководством…
Сигурна сам да сте у каријери имали много занимљивих догађаја приликом сусрета са публиком. Шта никада неће заборавити? Да ли је тачно да је један обожавалац хтео да Вам поклони авион?
— Да, то је истина. Он је био одушевљен мојим стваралаштвом и то га је подстакло на то да ми поклони авион. Било је доста разних доживљаја, али овај је можда најупечатљивији.
Какви су Вам даљи планови? Да ли сте се уморили или су музика и сцена нешто без чега не можете?
— Умор од сцене? Дешава се… Али, сцена је истовремено, могло би се рећи, и свето место. Ја се трудим да поштено и часно радим свој посао. Веома је важно да уметник буде искрен и пред собом и пред публиком. И мислим да докле год он успева да буде искрен и интересантан да ће га публика увек чекати и волети. Наравно, аплаузи су ти који нам дају право да будемо на сцени, јер нико неће тек тако, без разлога да аплаудира. Али, ако ти аплаудира свет, ако те признаје, онда си на правом месту. Аплаузи су посебна енергија, а сцена је посебно место.
Када се осврнете иза себе, да ли бисте изабрали исти пут или бисте, ипак, нешто променили? Има ли нешто због чега се кајете, приватно или пословно?
— Наравно да има ствари које бих променила, али не бих мењала суштину. Међутим, постоје грешке које бих волела да сам заобишла. Чак не ни грешке, већ неке људе на том путу. Али, што се каже, све је то живот. Али, ја ћу зато и даље уживати у музици и лепоти.
