Меморандум САНУ је уџбенички пример спиновања медијске и друштвене појаве, каже историчар Предраг Марковић.
„Један недовршени документ, необавезно сакупљена размишљања групе академика почео је да се тумачи као злослутни нацрт за разбијање Југославије, малтене као Хитлеров ’Мајн кампф‘. Да бисмо проверили има ли истине у таквој осуди Меморандума морамо да се сетимо какав је тренутак била јесен 1986. године“, каже Марковић.
Већина тема које Меморандум обрађује у том тренутку нису тајна, додаје он. Новине већ увелико пишу о прогону Срба са Косова, о економским проблемима у развоју Србије. Оно што је ново је притужба на положај Срба у Хрватској, али најважнија ствар где се види колико су оптужбе које се упућују Меморандуму претеране је поређење са сличним документима, сматра Марковић.
„Сматра се да је документ најсличнији словеначком меморандуму ’Прилог за словеначко национално питање‘, који је нешто касније објављен у словеначкој ’Новој ревији‘. Он је, изгледа, настао у исто време када и Меморандум САНУ, али је после огромне буке око Меморандума одлучено да се сачека неколико месеци са његовим објављивањем. У словеначком ’меморандуму‘ говори се да је ЈНА окупациона војска и да су ’јужњаци‘ темпирана бомба и смртна опасност за словеначки народ. Словеначки меморандум је документ пун говора мржње и у данашње време у ЕУ би био предмет кривичног гоњења“, објашњава Марковић.
Данас нико не помиње словеначки „меморандум“, наставља Марковић, истичући да у српском документу нема ни трага мржње према другим народима.
„Напротив, Меморандум је један од последњих покушаја да се формулише опстанак Југославије, да се понуде решења да опстане. Она су можда била погрешна. Можда је чвршћа федерација, коју меморандум заступа, већ била превазиђена, али ставови у Меморандуму нису шовинистички, као словеначки ставови, и углавном се баве опстанком Југославије, док се словеначки обазиру само на словеначке интересе“, каже Марковић.
Меморандум није био национални програм
Уз Меморандум још један документ је коришћен да се српски народ оптужи за великодржавне тежње са геноцидним намерама — „Начертаније“ Илије Гарашанина из 1844. године. Поређењем та два документа жели се истаћи да су оба била национални програми стварања етнички чисте „Велике Србије“.
Међутим, академик Василије Крестић, један од аутора Меморандума, каже да Меморандум није замишљен као национални програм.
Национални програми по правилу се раде у строгој тајности, а аутори Меморандума радили су јавно, на основу јавне одлуке донете на Скупштини Академије, додаје он.
„Сви они који тврде да је то национални програм, не знају како он изгледа, ко га пише, како се пише, под којим условима и коме је намењен. Ми смо имали намеру да се критички, аналитички и научно осврнемо на стање друштва, не би ли оно кренуло у решавање проблема“, објашњава Крестић.
Крестић каже да се није осећао пријатно када је нацрт Меморандума украден из фиока САНУ и објављен у „Вечерњим новостима“, али га то није много изненадило.
„У том тренутку, какво је било наше друштво у партијско–политичком и идеолошком смислу, па и у културном погледу, шта сте друго могли да очекујете када сте изразили критику на политику једнопартијског система? Када нема демократије, када немате права да сучељавате мишљења, друго вас не може ни снаћи, не можете друго ни очекивати, него оно што се десило. Партија се осетила угроженом, у Академији и академицима је видела могућност стварања новог опонента супротстављеног једнопартијском систему, и у том страху, у немоћи да одговори на критике које су срочене у Меморандуму, одлучила је да демонизују и Меморандум и академике, па и Академију“, тврди Крестић.
На крају, демонизација се пренела на читав српски народ. Крестић меморандум карактерише као антикомунистички текст.
„То је оштра критика читавог политичког, уставног, државног, економског система. То је био удар, директно у лице једнопартијском систему. Осим тога, Меморандум је пројугословенски акт. Слутећи пропаст Југославије, залагали смо се да се она очува као федерација, а не као нека будућа конфедерација или асиметрична федерација за шта су се залагале две северозападне републике. Они су то осетили као ударац по њихове тежње, јер су преко конфедерације или асиметричне федерације тежили поступном разбијању Југославије“, закључује Крестић.